Лекари који су постали писци или писци који су постали лекари

Антон Павлович Чехов

„Медицина је моја законита жена, а књижевност је моја љубавница“ говорио је Антон Павлович Чехов. Он је на Московском универзитету уписао медицину, али није дипломирао и није стекао докторску титулу. Међутим, то га није спречило да читавог живота ради као лекар.

Као студент је почео да пише књижевне текстове и да их објављује под псеудонимима, међу којима је најзанимљивији онај под именом Доктор који је изгубио своје пацијенте. Као лекар из провинције, у време Царске Русије, упознао је бившег студента у Павиљону број шест, а тако и почиње прича за његову приповетку Павиљон број 6 која је у 20. веку доживела многа позоришна извођења, телевизијске и филмске екранизације. Радња се догађа на психијатријском одељењу за душевне болеснике једне руске градске болнице.

У априлу 1890. Чехов је путовао по Сибиру и стигао до острва Сахалин где је као лекар истраживао живот у затвореничким логорима. Две године касније био је сведок епидемије колере. Као један од водећих људи у покрајинској санитарној комисији, бесплатно је лечио најсиромашније сељаке, борио се против глади и објављивао своје приче.

И поред тога што је био лекар није могао да спречи болест која га је снашла. Умро је од туберколозе 15. јула 1903. у Немачкој. Данас почива на гробљу Новодевичанског манастира у Москви.

Михаил Булгаков

Михаил Булгаков је још један велики руски и светски писац и лекар. Аутор романа Мајстор и Маргарита је медицину завршио на Кијевском универзитету, а након Првог светског рата почео је да ради као лекар. Био је лекар Црвеног крста и Оружаних снага Русије.

Аутор је великог броја приповедака, прича, фељтона, позоришних комада, драматизација, филмских сценарија и оперских либрета. Двадесетих година 20.века у Владикавказу је оболео од тифуса, а неколико година касније и од нефросклерозе. У то време диктирао је својој жени последњу верзију романа Мајстор и Маргарита. Занимљив је податак из његове биографије да је током свог живота у неколико периода био зависник од морфијума. Умро је 1940.године и сахрањен на истом гробљу као и Чехов.

Арчибалд Кронин

Крајем 19.века у Шкотској је рођен писац и лекар-хирург, Арчибалд Кронин. Као један од најбољих студената, медицину је завршио на Универзитету у Глазгову. Био је писац у чијим је делима, прожетим благим романтизмом и друштвеном критиком, описан живот рудара и британске средње класе. За његов популарни роман Цитадела често се наводи да је допринео оснивању Националне здравствене службе, односно модерног универзалног здравственог осигурања у Великој Британији. У роману прати личне животне сукобе младог шкотског лекара Ендруа Менсона и свима нама држи час о лекарској етици. Живео је у Америци, на Бермутским острвима, Француској, Ирској. Кронин је умро у Швајцарској 1981.године.

Артур Конан Дојл

И „отац“ Шерлока Холмса и доктора Вотсона, Артур Конан Дојл је био британски лекар и аутор детективских романа. Завршио је медицину у Единбургу и као бродски лекар опловио је целу западноафричку обалу. После успеха који је постигао причама о Шерлоку Холмсу, престаје да се бави медицином. Пише историјске и научнофантастичне романе и књиге о ратовима, али су та његова дела остала занемарена због велике популарности прича о авантурама Шерлока Холмса.

О чувеном детективу, његовим изузетним опажањима и закључивањима, писао је у наставцима, прво за часописе, а потом је објавио и збирку од 12 прича. У једном тренутку је одлучио да стави тачку на писање о Холмсу, међутим због велике популарности коју је имао његов главни јунак, био је приморан да настави са писањем детективских прича, све до своје смрти. Умро је 7.јула 1930. године у Минстиду, у Енглеској, у својој башти када је доживео инфаркт, стежући један цвет у руци.

Владан Ђорђевић

Када говоримо о српским лекарима књижевницима 19. века не можемо да се не сетимо др Владана Ђорђевића, и то у години када обележавамо девет деценија од његове смрти. Био је лекар, књижевник, политичар, председник Министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник, оснивач Црвеног крста Србије и Српског лекарског друштва.

У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице крштен је као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар. То име је носио све до матуре, када је на предлог Ђуре Даничића почео да користи име Владан. Медицински факултет и докторат је завршио у Бечу и постао први школовани хирург у Србији. Да би усавршио своје хируршко знање, уз допуштење српске владе, одлази у Француско-пруски рат и укључује се у рад пруског санитета. У близини Франкфурта организовао је ратну болницу, што му је донело војни чин и похвале хирурга Лангебека. 

Године1888. је изабран је за дописног члана, а четири године касније и за редовног члана Српске краљевске академије. Двадесет пет година је био главни уредник Српског архива, часописа који и данас излази и један је од најстаријих и најдуговечнијих медицинских часописа у свету.

Аутор је бројних историјских текстова, приповедака, песама и драма. Написао је тротомни историјски роман Цар Душан и књигу Успомене. Усамљен, стар и болестан, у 86 години живота умро је августа 1930. у санаторијуму у Бадену. Србија је о свом трошку „без помпе и галаме“, у Београду сахранила свог великана, Владана Ђорђевића.

Јован Стејић

Доктор Јован Стејић је био први свршени доктор медицине који је из Хабзбуршке монархије, у првој половини 19. века, дошао да ради у Милошеву Србију. Био је творац српске медицинске терминологије, први српски антрополог, главни секретар Државног совјета, борац за реформу српског језика и правописа и борац за права појединца и грађанина.

Након штампања првог оригиналног списа Сабор истине и поуке, у коме је користио модерно слободоумно размишљање, одступио је од новоприхваћеног Вуковог правописа и напустио Србију. Аутор је прве Антологије или науке о човеку на српском језику, затим критике Вуковог превода Новог завета, аутор књиге Забава за разум и срце. У књизи под називом Макровиотика разматрао је шта би се десило када би се у тело старца убризгала крв младића. Књига је из 1856. године, из времена када се у Европи ни издалека није размишљало о трансфузији, тако да се ово Стејићево дело сматра претечом приче о трансфузији, која је кренула да се примењује тек за време Првог светског рата. Доктор Јован Стејић је умро у Београду 1853.године.

Лаза К. Лазаревић

Лаза К. Лазаревић, писац и лекар, један је од најзначајнијих представника српског реализма, творац српске психолошке приповетке. Рођен је у патријархалној породици у Шапцу у којој је још као дечак заволео књиге. Веома рано остаје без оца и породица запада у тешке неприлике и сиромаштво. Завршава основну школу и гимназију у Шапцу, а потом одлази у Београд где завршава студије права. Затим одлази у Берлин на студије медицине.

Са докторском дипломом враћа се у Србију где бива постављен за лекара Београдског округа, а 1881.године и за првог лекара Опште болнице у Београду. Специјална болница за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“ данас носи његово име. У свом кратком животном веку, нешто више од 39 година, оставио је немерљиво културно и стручно наслеђе. Поштован и као писац и као доктор заузео је почасно место у историји књижевности и медицини.

За живота је објавио осам приповедака: Први пут с оцем на јутрење, Школска икона, У добри час хајдуци!, На бунару, Вертер, Све ће то народ позлатити, Ветар и Он зна све. Приповетка Швабица је објављена тек седам година након његове смрт 1898. године, а осам његових приповедака је остало недовршено.

Био је члан Српске академије наука, лични лекар краља Милана Обреновића и носио је чин санитетског потпуковника. Међутим, у приватном животу Лазу није пратила срећа. Био је ожењен Полексијом, сестром свог друга Косте Христића, са којом је имао четворо деце – синове Милорада, Кузмана и Владана, и ћерку Анђелију. Туберколоза је однела његове синове Кузмана и Дамјана, а на крају и самог Лазу. Умро је 29. децембра 1890. године у Београду.

Јован Јовановић Змај

Стихови Змајеве песме Не, не сме нам умрети јесу потресно сведочанство о болу за најмилијима. Песник и лекар Јован Јовановић Змај је био један од највећих песника српског романтизма, први писац у српској књижевности који је стварао поезију за децу. Његове најзначајније збирке су Ђулићи у којима пева о срећном породичном животу и Ђулићи увеоци у којима пава о болу и смрти.

Током целог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа, а поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме. Мали Јова, како су га звали, рођен је у Новом Саду у угледној племићкој породици. Прве године живота је провео у новосадској чувеној улици „Златна греда“. Права је завршио у Пешти, а касније и медицину у Прагу и Бечу.

Након повратка радио је као лекар и бавио се књижевним радом у Новом Саду и у Панчеву. Оженио се Ружом са којом је добио петоро деце. Међути, дошло је до велике трагедије у којој је заувек изгубио децу, а потом и Ружу. Остао је сам. Стар и болестан није испуштао перо све до краја живота. Преминуо је 1. јуна1904. у свом дому у Сремској Каменици, где је и сахрањен. Његова кућа је данас песников спомен музеј. Будући да је Змај све до смрти издавао дечји лист Невен, најбољи српски дечји лист тог времена, редитељ Тимоти Џон Бајфорд је својевремено за Телевизију Београд снимио и даље радо гледану серију Невен.