Сандра је после 14 покушаја вантелесне оплодње постала мајка – паровима поручује да не одустају

Сваки шести пар у Србији има проблем са зачећем. Труди се, бори се, издржи, не одустај – поруке су које парови у процесу вантелесне оплодње најчешће чују. Сандра Јовановић је после 14 покушаја постала мајка.

Неуспешан покушај. Жао нам је. Биће боље. Није успело. Негативан тест. Немојте одустајати. И тако 14 година.

„Ја сам имала14 покушаја вантелесне оплодње, 14 година сам покушавала да успоставим трудноћу. Свака ВТО кад добијете негативан налаз је један корак даље од онога што желите. Прва је најлепша и најуспешнија јер су тада наде највеће, и моја је таква била. Те емоције које се јаве кад видите негативан налаз, после свих процедура и ВТО и свега што сте дали је огорман пад и треба много снаге и енергије и сваки пут је теже“, наводи Сандра Јовановић.

За то шта је све стало у 14 година борбе и књига је мало. На Сандриним страницама исписан је и велики број додатних процедура. И није једина.

Извештај Британског института за здравство, у коме се наводи да клинике треба да престану да нуде додатне третмане пацијентима, пошто нема доказа да они помажу паровима да добију дете, а истовремено могу бити скупи и беспотребни. У Извештају је наведено пет третмана, Сандри су рађени сви. Неки и више пута.

„Мени су рађене две процедуре на иницијативу лекара, једна на моју иницијативу. Конкретно хистероскопија. Још неке су биле нуђене друге методе. Неке сам прихватила, неке не. Заиста је мношто ствари које се нуде, и ја заиста кажем да то све више личи на један супермаркет вантелесне оплодње где вам се свашта нуди, а од тога сами треба да изаберете шта желите, а шта не“, истиче Сандра Јовановић.

У нашој земљи и у државним и у приватним клиникама за вантелесну оплодњу користи се на десетина додатних процедура. И ове споменуте. Како нам је објаснио академик професор др Александар Љубић, оправдано је да се користе додатне методе, ако пар има три неуспешна покушаја вантелесне оплодње.

„Став струке је да додатне процедуре, за неке је доказана ефикасност, за неке је доказано да нису ефикасне. Ако имате пацијенте који нису успели више пута, сигурно је да не треба да их лечимо истим начином, због тога што су нам шансе минималне“, истиче академик др Александар Љубић.

Неке методе доктори у Србији престали су да примењују јер је изостао резултат.

„Има и оних за које смо мислили да имају ефекта, па се велики број показао да је успех по питању рођења детета, практично исти“, додаје академик Љубић.

Просечан успех вантелесних оплодњи је 30 одсто. Сандра је после 13. вантелесне оплодње одлучила да додатне процедуре више неће радити. И онда 14. покушај.

„Кад ми је стигла позитивна бета, није било у том тренутку среће, ако сте мислили да ћу то да кажем, него се родила једна нова емоција. То је огроман страх који ме пратио свих девет месеци и буквално до тренутка док нисам Љубицу узела у руке, није престао да ме пушта тај страх“, признаје Сандра.

„Кад сам је узела у руке и видела да је жива, здрава, лепа онако како треба да изгледа беба, и да је моја, е онда је већ нешто друго. Али требало ми је отприлике неких шест месеци да схватим да сам ја заиста мама.“

Сандрин савет за све парове је кратак – да не одустају. Јер, Љубице се рађају.

Прва вантелесна оплодња у Србији урађена је 1986. године. Колико их је од тада било – нико не зна, јер званичног регистра о поступцима и броју рођених беба још увек нема.

Ипак, процењује се да сваки шести пар у Србији има проблема са зачећем. Слична је ситуација и у Европи, где се сваке године уради око милион поступака вантелесне оплодње. Процењује се да данас, захваљујући овој методи, у свету живи око 13 милиона људи.

Да ли су процедуре које укидају Британци непотребне

На основу спроведених истраживања, медицински стручњаци у Великој Британији сматрају да пет процедура не дају резултате. Неке од тих метода су инјекција сперматозоида, скраћење ендометријума, хистероскопија, тестирање слузнице материце. Како наводи гошћа Београдске хронике, ембриолог Ана Јеремић, све те методе се раде у Србији и Србија у вантелесној оплодњи ни по чему не заостаје за другим земљама.

„Што што се тиче тих конкретно процедура, не постоји ни једна процедура за коју се са сигурношћу може рећи да ли нека неће дати резултате или која хоће. То је индивидуално и код некога ће дати резултат, код некога неће, али се ни у ком случају не може тврдити да уопште не дају резултате“, наглашава Јеремићева.

На пример, ембриолошка ИЦСИ метода (убризгавање сперматозоида директно у јајну ћелију), која је заживела у клиничкој пракси још 1992. године, омогућила је да се роде милиони деце широм света.

„За неке парове, то јест мушкарце које имају олиго, терато, астено или било коју комбинацију, то је њима једино решење. Значи, све ове уролошке процедуре где се на тај начин добијају сперматозоиди који се употребљавају у вантелесној оплодњи, код њих искључиво можете радити ИЦСИ методу. Тако да то није тачно“, истиче гошћа Београдске хронике.

Процедура вантелесне оплодње

Паровима где је жена млађа од 35 година, препоручује се да се јаве у Центар за стерилитет ГАК „Народни фронт“ после годину дана редовних односа уколико не дође до трудноће.

Уколико је жена старија од 35 година максимално време чекања је пола године, објашњава Ана Јеремић.

Затим се обављају различите анализе – испитује проходност туба, ради лапораскопија, хистероскопија, фуликометрија и тако даље, у зависности од случаја до случаја.

„Уколико и даље на долази до трудноће, пар се укључује у процедуру вантелесне оплодње. Код нас је процедура да пролазе комисију са свим потребним анализама и после тога чекају позивно писмо када да се јаве на почетак процедуре“, додаје ембриолог.

Утицај година на успешност вантелесне оплодње

Године, пре свега жене, највише утичу на успех вантелесне оплодње и то је научно и медицински доказано, како у истраживањима, тако и у пракси, наглашава Јеремићева.

„Разлог за то је једноставан. Код мушкараца се сперматогенеза стално обнавља, док се код нас жена оогенеза се не обнавља. Те ћелије које су формиране још фетално, и наше јајне ћелије су старије од наше крштенице.Током година од прве менструације, та такозвана резерва јајних ћелија се троши, а осим опадања броја, иреверзибилно опада квалитет. То је нешто што се не може поправити“, наглашава гошћа Београдске хронике.

Зато се стално апелује на парове да се јаве што раније. Не гарантује се стопроцентни успех, али ће им шансе бити далеко веће.