Српске манастирске болнице - Од Хиландара до постеља од броката

Сведочанства о развијеној научној медицини на територији Балканског полуострва датирају још из доба римске доминације, а медицински инструменти сачувани до наших дана углавном су служили у хируршке сврхе. Најпознатији хируршки налаз из Сремске Митровице пронађен је у металној кутији. 

Међутим, веома занимљиве предмете археолози су открили у Виминацијуму, у гробовима неколико хирурга. Међу њима је и римски трепан из 1. века. Када говоримо о периоду Византије, важно је истаћи да је она преузела искуства и знања античке медицине и фармакологије.

У византијској држави болнице су настајале при манастирима као специјализоване установе за лечење болесних и старих, док су се на западу болнице развијале из сиротишта. Из историјских извора сазнајемо да су најстарије европске медицинске школе основане у Италији, али се о византијским школама много мање зна, осим што из неких извора знамо да су се лекари Византинци школовали у Шпанији.

Први српски лекари - емпирици 

Први српски лекари били су емпирици и учили су занат уз друге лекаре. Они су радили у манастирским болницама које су осниване по узору на византијске, па су тако постојале две врсте болница: у оквиру манастирске целине била је болница за монахе који болују од уобичајених болести, а изван манастирског комплекса болница за оне који су имали неку заразну болест.

Лекари су своја византијска знања временом допуњавали и искуствима са запада која су у Србију стизала преко Приморја, посебно из Котора и Дубровника.

Прву српску болницу је основао Свети Сава у Хиландару, крајем 12. века. Свети Сава се сматра не само за нашег првог светитеља и просветитеља, оснивача СПЦ, већ и зачетника српске медицине. Манастир Хиландар и његова болница сматрају се најстаријом школом за стицање медицинских знања и вештина. 

Болница је била смештена у једној соби са осам постеља, али је такође имала и посебан стационар за болеснике од разних заразних болести. Болница је била опскрбљена свиме што је било потребно: послугом, грејањем и храном за болеснике. Лекови су справљани од лековитих биљака сакупљаних у околини манастира, или гајених у манастирској башти од семена које је Сава донео са својих путовања по Блиском истоку.

Сви каснији владари из породице Немањић водили су бригу о Хиландарској болници, од краља Милутина, преко цара Душана до кнеза Лазара. Остало је забележено да је 1346. године цар Душан наредио да се болници у Хиландару сваке године даје по 200 венецијанских перпера, како би болница била проширена са осам на 12 постеља. Из повеље деспотице Маре Бранковић, од 15. априла 1406.године, сазнајемо да се у болници манастира Хиландара смештају губавци.

Забрана надрилекарства 

По угледу на хиландарску болницу, у манастиру Студеници је 1208/1209. године Свети Сава оснивао прву болницу на територији основане српске државе Немањића, по византијским манастирским узорима. Те године Сава је по угледу на Хиландарски, написао Студенички типик по коме је уредио начин живота и организацију манастирских заједница, док је одредбама 40. Поглавља о болницама и болничарима донео правила устројства и рада свих манастирских болница. У Типику налазимо детаље о организацији болнице, о распореду лежаја за болеснике, раду особља, кућном реду, начину справљања лекова, поступању код масовног обољевања и друго. Оно што је веома важно јесте пропис Светог Саве за забрану надрилекарства. 

Писани извори о постојању болнице у манастиру Студеници постоје, али археолошка истраживања до данас нису потврдила место где се тачно она налазила, и није пронађен ни један болнички инвентар, односно предмет који би нам дао прецизнију слику о изгледу студеничке болнице и начину на који је функционисала.

По узору на хиландарску и студеничку болницу и остали наши манастири су, кроз читав средњи век, имали мање болнице. Иако се сматра да је доласком Турака на наше просторе, у другој половини 15. века, уништен рад манастирских болница, из писама милешевских монаха сазнајемо да је у манастиру Милешеви постојала болница и у 17.веку.

Са сигурношћу се може рећи да је Свети Сава заслужан за подизање милешевске болнице. Археолошким истраживањима до данас није пронађен објекат у коме се налазила болница, али се из писама монаха може лоцирати у северозападни део манастирског комплекса. Из сачуваног записа из 1623. године сазнајемо да се 2. јула, на празник Полагања ризе Пресвете Богородице, излила река Косатица и да је бујица однела игуманску резиденцију, болницу и све службене сасуде које су биле у њој, као и пет двокровних ћелија.

Да су се у појединим српским манастирима обављале савремене хируршке интервенције потврђује недавни налаз екстрактора са завртњем, израђеног у првим деценијама 16. века у специјализованим радионицама на северу Европе, као и остали медицински инструменти који су током археолошких истраживања болнице манастира Светог Георгија Дабарског пронашли археолози Завичајног музеја из Прибоја. Реч је о манастиру Свети Ђорђе у селу Мажићи, смештеном на левој обали Лима, недалеко од Прибоја.

Гробови који указују на болнице 

Систематска археолошка истраживања у околини цркве открила су око 170 гробова што указује на постојање манастирске болнице. Према откривеном објекту, његовим димензијама, опреми, начину грејања и купања оболелих, као и о остацима болничке опреме манастир у Мажићима представља веома значајно откриће за материјалну и нематеријалну културу српског народа. 

Хируршки инструменти који су пронађени потврђују везу српске медицине са византијском медицином и указују на величину српске монашке медицине у тадашњој Европи. Од хируршких инструмената пронађени су: трепан за отварање лобање, циркле, маказе, оптичка помагала као што је рам за наочаре, инструмент за вађење пројектила, нож за сечење костију, скалпели за операције ува, као и велики камени свећњаци, високи преко један метар, за 12 свећа, који су осветљавали болничке просторије.

Причу о средњовековним манастирским болницама завршавамо лепим описом, цитатом турског путописца Евлије Челебије који је почетком 17. века, пре него што је у 18. веку манастир Светог Ђорђа у Мажићима срушен, забележио своје утиске боравећи у њему:
„Спавао сам у манастиру у којем има 500 калуђера, у креветима са свиленом и брокатном постељином. Манастир је украшен златним и сребрним кандилима и крстовима, а мирис мошуса, амброзије, алоја дрвета и тамјана опија човека".