На језеру Тана - монаси носе папуче од аутомобилских гума а сахрана не бива без певања и пуцања

У градићу Горгора једва сам пронашао рибара који је прихватио да се са мном отисне на пучину по острвима на северу језера. Зове се Зелалем, што значи вечан. Нема ни двадесет година, а већ је преко главе претурио много тога, живот га није мазио. Мајка му је преминула, а отац му је тешко оболео. Сам се стара о болесном оцу и петоро браће и сестара. Положио је локални курс за водича и куне се да се нећу покајати ако га унајмим. Духовит је и непрекидно насмејан. Шале као да извиру из ведрине његовог лица и заразног смеха, па се смејем и када га слабо разумем.

После четрдесет и пет минута пловидбе по мирној маслинастозеленој води, допловисмо до острва. Фотографишем таблу са натписом, иако је на етиопском, како би ми остао забележен назив манастира – Ангара Теклехаманот, који није тако једноставно запамтити.

Хајле Селасије и библијска три краља

Танке стабљике кактуса пружају се ка небу као рука раширених прстију.

Монах раздрљене сиве кошуље, са бројаницом око врата, плавом капицом на глави и кратком белом брадицом наплаћује улазницу. У прљавштини испред плавих металних врата, монах у турском седу детаљно разгледа новчаницу коју сам му дао.

Плетени кров од трске, сламе и танких стабала право је уметничко дело мајсторских руку увежбаваних вековима, мотив локалног поноса и главни разлог што туристи издалека доплове баш до ове светиње. По зидовима нема фресака, већ само неколико фотографија, односно репродукција икона и једна велика, сасвим очигледно нова таписерија на којој су представљена библијска три краља. Етиопљани верују да је један од њих тројице био њихов сународник!

Затичем старијег монаха. Сасушени прсти провирују испод тамносмеђе одоре прекривене похабаним жутим ћебенцетом. Папуче су невешто склепане од остатака аутомобилских гума и једва се држе око ногу. Сваки комад одеће сликовито дочарава аскетски живот. Штуро ми објасни, једва процедивши понеку реч, да је Хајле Селасије обновио овај манастир, али је цео његов став остављао утисак као да му се са странцем не разговара. Наставља молитву очију упртих у небо, са бројаницом у рукама.

„Он је био ба'атавиˮ, дошапну ми Зелалем. То су монаси или верници који одбијају сваки контакт са другим људима. Обично живе у дивљини да би били насамо са Богом. Ба'атави чак и у цркве залазе шуњајући се ноћу кроз жбуње, да их нико не примети. Живе од бобица које убирају у природи. Понекад, кад оболе, као што је био случај са овим човеком, дођу до удаљеног манастира и ту проводе остатак живота у молитви. То није обична молитва: тихи уравнотежен свети глас њихове душе непрекидан је. Чак и док једу непрестано понављају свете речи. Спавају тек два-три сата и тврде да молитве не прекидају ни у сну.

Кактуси, базалтне стене и пеликани

Док смо се чамцем удаљавали од обале, задивио ме је поглед на острво: низ високих кактуса високих десетак метара уздиже се из црних базалтних стена које изгледају као да никоме не би могле дати живот, већ једино задати бол својим оштрицама. Моторни чамац брекће, а ветар као да покушава да откине црвену тенду која наш чамац штити од упекле звезде.

Камени спруд насред језера населио је народ Вејто. Неколико породица живи на острвцету мањем од фудбалског игралишта. Немају струју, воду пију директно из језера, живе у каменим земуницама са крововима и вратима од сламе. Њихове куће подсећају на домове праисторијских људи. На десетине танкви (чамаца од трске) стоје усправно као стреле, остављене да се суше. Прелеће их на стотине пеликана, чији се звук разлеже свуд око нас. Рибарске мреже висе са дрвећа.

Настављамо пловидбу, а мештани нам машу са дугачког старог зида, остатка давнашњих одаја етиопских царева.

Долазимо до острвцета на којем се налази манастир Биргида Марјам. Из жбуња ме осматра браонкасто-црна птица дугог смеђег репа.

Улаз у цркву се налази испод огромног сламнатог крова који се спушта скоро до пода, па монаси улазе повијени. Чини се да је цела грађевина џиновски сламнати шешир под који се треба завући.

А под тим џиновским шеширом је олтар и свега неколико осликаних мушема уоквирених драперијама.

Вратисмо се у градић Горгору. Рибар ме је повео да посетим и трећи манастир – Ман Ендаба. Прва црква је од камена са огромном црвеном завесом место врата. Другу, старију, обнављају, па ми са поносом показују фотографије како је раније изгледала, као и оне на којима се види заједнички труд и како скоро сви мештани раде на изградњи. Мршави, изгладнели мештани, танких кошчатих ногу на којима се једва држе рукама чврсто стежу лопате.

Пусту земљу ородиле су стабљике високог кактуса налик стаблу дрвета са меснатим разгранатим крошњама препуним бодљи. Парче заобљеног шупљикавог дрвета окачено о сасушено стабло – то је црквено звоно. Испод њега блажено спавају два велика пса.

„Добро дошао у манастир познат по спасавању паса луталицаˮ, каже ми кључар, док исписује признаницу и наплаћује улаз. Седи на бетонској клупи пред црквом у флуоресцентно зеленој прекривци која заслепљује очи. Ту је и неколико верника, сви у шареним прњама које личе на завоје и ћебад. Монах се увлачи у флуоресцентно ћебенце као да има грозницу. Стреља ме очима и стиска свој штап.

Лавови и краве с белим крилима

Монаси у једној руци увек држе крст, у другој палицу којом лако могу да ударе туристу по глави. Није тајна да се то дешавало, нарочито ако им посетилац ремети мир. Још се препричава како су на полуострву Зеге монаси били груби чак и према цару када им се његово понашање није допало. Цар се толико расрдио да је цео град у којем су живели сравнио са земљом.

„Дођи, послужи се нашим хлебом, инџеромˮ, кажу и одмах наводе цену „само двадесет бираˮ (20 евроценти). Монах са црвеном капицом на глави увијен у плавичасто ћебенце доноси овални плетени тањир и посуду од расечене тикве. Износе преда ме прегорелу инџеру: догађа се и монаху да заборави да на време са шпорета склони ручак. У тикви је сос који подсећа на сирову крв: у њега треба да умачемо инџеру. За пиће нам дају кафу коју у пластичне чаше сипају из блатњавих баштанских канти. Као да се плаше хладноће, сви мушкарци су завијени у шарене ћебиће различитих величина и облика, па се чини као да су из кућа поузимали чаршафе, столњаке, тепихе и тако се утоплили.

После ручка ме уводе у нову цркву, где су на фрескама приказане животиње-анђели, на пример краве и лавови са белим крилима.

У манастирској ризници су главни експонат - чељусти нилског коња, који живе у близини.

Правилно исечене цигле суше се на сунцу. Начињене су од блата помешаног са сламом и балегом, како би биле чвршће. То је најстарији грађевински материјал на свету који се у Етиопији и данас масовно користи, па га и монаси сами праве.

"Ред је да се запуца..."

Кренуо сам ка граду, пролазећи поред гробља баш у тренутку када је пут испунило десетине, можда и стотине људи. У првом реду десетак мушкараца држи пушке у рукама и повремено пуцају у ваздух.

„То је погребна поворка. Преминули је био војник, па је ред да се запуца и кад се на небо испраћа“, рече ми случајни пролазник који је стао са мном да сачека да поворка прође.

Пут је блокиран. Чини се да је цело насеље у белим тогама и са белим чалмама на главама дошло на сахрану. Понеко држи фотографију покојника подигнуту увис. Породица пролази у посебном реду, под шаренилом сунцобрана, а за њима на тољагама на које су причвршећни точкови носе покојниково тело.

Пуцњеви су нас заглушили, а човек поред мене рече: „Неко куца на врата раја, ми на њих пуцамо!ˮ

„Да ли је у питању неко важан?ˮ, упитах збуњен бројем људи на улици.

Улазница за сахрану, три дана бдења...

„За испраћај на други свет било кога, макар и просјака, ред је да се окупи цела заједница. Није реткост да хиљаду-две људи буде на сахрани“, објашњава ми и нуди да се придружим поворци, уз обавештење да за то морам да платим. Зачудио сам се што се у Етиопији за долазак на сахрану – плаћа улазница!

„По традицији, породица преминулог не сме ништа да ради око сахране, нити ће је смрт ишта коштати. Новац сакупљају сви који дођу да одају почаст, а они који долазе на сахрану, пре свега комшије и блиски пријатељи, доносе храну, пиће, старају се око пријема гостију и организују све послове око сахранеˮ, појашњава ми.

Још су древни филозофи истакли да је смрт један од најважнијих догађаја у животу. Како да пропустим прилику да се изблиза упознам с етиопским обичајима у најтежим тренуцима? Тражили су да платим десетак долара, што ми се учинило много, а видео сам да мештани плаћају мање од једног долара. Чак је и овде, на сахрани, морало доћи до ценкања. Сцена трагична и смешна, људска колико живот и смрт. На крају су ме пустили да се придружим ожалошћенима по цени од три долара, а платио сам и један долар за Адама, пролазника са којим сам претходно разговарао. Понудио сам му да се придружи поворци о мом трошку, јер сам желео да уз мене буде неко ко зна барем мало енглеског језика. Веома се обрадовао; признаде ми да жели да се придружи сахрани како би добио ручак.

Затекосмо отворен једноставан дрвени ковчег са телом обмотаним памучним чаршафом. Адам ми објашњава да су испод тела положили лековито лишће и биље, како би се успорило труљење тела.

„Три дана је трајало бдење над мртвацем“, каже ми Адам кад стигосмо пред место укопа. Све су јачи плач и нарицање. Блиска родбина плаче до избезумљености. Неколико људи почиње да урла од бола, махнито се ударајући у груди. Жене чупају косу и гребу лице до крви. Неколико жена, вероватно ћерке или нећакиње, бацају се преко ковчега и леже по земљи поред раке. Мушкарци певају посмртне песме, играју неке чудне плесове и повремено пуцају увис.

... и свеће које горе за душу покојника

Наједном настаде мук. Започеше молитве и говори. Неки су говорили кроз сузе, други са поносом, неки су тако витлали пушком и викали као да прете непријатељу и спремају се у бој. После небројаног низа говорника, то је све трајало дуже од сат времена, реч је преузео свештеник и започела је последња служба.

„Жене блиске покојнику обавезно брију главе. Годину дана носе црне мараме, не смеју да користе шминку ни накит. Мушкарци се неће бријати и биће такође у црнини. После четрдесет дана следи још једна служба и излазак на гробље. У кући покојника породица је дужна да направи посебан олтар са фотографијама покојника, његовим личним предметима, иконама, кандилом, цвећем и свећама које треба да непрекидно горе за душу покојникаˮ, објашњава ми Адам локалне православне обичаје који једним делом подсећају на српске.

Од тада сам још неколико пута одлазио на сахране непознатим људима у разним племенима и државама света, углавном када случајно наиђем на сахрану која је у току. Тако сам много сазнао о културама различитих народа, а увек прихватам да одам почаст ма ком бићу, нарочито када напушта овај свет.

Језеро Тана је много више од језера. Оно је свето језеро етиопског народа где су легенде и бајке, света места, сахране и друге религијске процесије срж постојања уткан у идентитет етиопског народа. Зато је посета језеру и његовим манастирима мени била драгоцена. Ништа мање значајно није ни краткотрајно дружење са истинским монашким пустињацима, па и присуство једној сахрани, јер начин на који се опрашта са својим припадницима, много говори о једном народу.