Читај ми!

У бечкој Албертини изложба монументалних цртежа америчког уметника Роберта Лонга

У бечкој Албертини је отворена изложба америчког уметника Роберта Лонга, познатог по монументалним цртежима угљем. Изложба обухвата кључна дела свих његових стваралачких фаза.

Даглас Кримп први је пре близу педесет година приметио да су се у сликарство уселиле слике из других медија. Сви овде изложени радови Лонга су слике, иако нису платна; триптиси и полиптиси од угља на папиру, у димензијама које гутају простор. Цртежи су настали као имитација или варијација фотографија из јавних медија, као на једној од њих, где сиријске и ирачке избеглице чекају у Прешеву на дозволу да крену даље.

„Било је тако топло тог дана, да су морали да пребаце камуфлажну мрежу. Оно што ме је заиста покренуло је тематски парадокс: Ако добро погледате видећете 'Луј Витон' торбу овде, 'Барбери' тамо, 'Шанел' торбицу, 'Најки'...Ти људи изгледају као да стоје у реду и чекају да се отвори продавница. Као да су кренули на Запад у шопинг, као да је конзумеризам једино што имају на уму. У исто време гледам тај цртеж и питам се, шта је данас с тим људима? Где је та девојчица? Тако је тужна“, наводи уметник Роберт Лонго.

Ови угљени дивови су заштићени стаклом, јер су и поред димензија осетљиви као паперје. Ни камера их не воли, јер рефлектују на све стране. Зашто је изабрао угаљ као свој трејд марк?

„Бело је увек белина папира. Али угаљ је варијабилан: црно-црни, црни, средње црни, угаљено-црни, браон-црни, сиво-црни.. До технике сам дошао случајно. Била је гужва у кући, сакрио сам се да радим, али сам нашао само кутију угљаних креда. Мрзео сам угаљ, врло је непрецизан. Али онда сам схватио да делује у градацијама скулптуралног. Као клесање. Такви су праисторијски цртежи у пећинама, ја сам пећински човек“, додаје Лонго.

Како долази до мотива – да ли је примарни критеријум естетика или емоција?

„Емоција, свакако. Директно из стомака, нешто ме додирне и не могу другачије. Сваки полиптих захтева најмање годину дана рада, морам да имам јаки разлог. Ове слике су као вуду објекти. У традиционалном сликарству се боје наносе од тамног ка светлом, у угљу обрнуто, од светла ка тами. Последња долази црно-црна. Ако се некад добро загледате, видећете како се дубоко унутра сместио последњи комад црног“, објашњава уметник.

Слике из медија одавно нападају главу и желудац посматрача. Лонго је нашао савршени начин да то деловање још појача – кроз инверзију у црно бели свет и кадрирање које је увек тесно, без обзира на монументалне димензије слике. Рекло би се хиперреализам, када би то уопште била врста реализма.

субота, 09. новембар 2024.
2° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње