Читај ми!

Како је међуратни Београд решавао инфраструктурне проблеме

Све већи број становника у Београду у међуратном периоду, поред изградње стамбених објеката, захтевао је и обезбеђивање адекватних услова за живот. Услед ширења града, Београдска општина морала је да се ухвати у коштац са комуналним потребама и хигијенско-инфраструктурним условима. Тако је започет и најзначајнији инфраструктурни пројекат међуратног периода – електрификација.

Како је међуратни Београд решавао инфраструктурне проблеме Како је међуратни Београд решавао инфраструктурне проблеме

Београд се у периоду између два рата у великој мери ослањао на инфраструктуру с краја 19. и почетка 20. века. Београдска општина је 1880. године најавила серију радова, познатих као велики радови Београдске општине, којима је желеле да постигне неколико циљева, а то је да изгради нову комуналну инфраструктуру, што је значило изградњу водовода, канализације, увођење јавног саобраћаја, уличног осветљења, изградња нових школа, нове кланице, нових паркова, сређивање савске обале, изградња кеја, пристаништа и трговачких магацина.

„Оно што је општина успела да уради до краја 19. века, у односу на комуналне пројекте, јесте водовод и водоводне мреже, затим изградња електричне централе, обезбеђивање јавног осветљења, осветљења за куће и зграде, потом пуштање у рад првог трамваја, најпре на коњску, а потом на електричну вучу, али за изградњу канализације чекаће се почетак 20. века“, наводи Зорица Циврић Флорес, музејска саветница Музеја науке и технике.

Због санитарних, комуналних и здравствених разлога општина је ушла у комуналну реформу чији је исход била нова комунална инфраструктура. Београду су била потребна инфраструктурна правила, регулисање уличних мрежа и саобраћаја, оснивање пијаца и проширење постојећих, стварање нових паркова и зелених површина, али и електрификација града.

„Треба имати у виду да је до Првог светског рата у Србији постојало само 20 електричних централа. Београд се, заправо, јесте издвајао, по томе што је у Београду прва почела са радом јавна електрична централа. Централа је у децембру 1915. године бомбардована, тако да је и опрема била оштећена. Када се рат завршио, кажу да су поједини људи сматрали да ће она једног дана сигурно експлодирати. Требало је проверити у каквом су стању парни котлови који су под притиском. Већ 1919. године, општина је одлучила да преузме електричну централу и трамвајски саобраћај у своје руке“, објашњава Циврић Флорес.

Трамвајски саобраћај је обновљен већ исте године, онбновљено је и снабдевање електричном енергијом, али централа није могла да задовољи потребе како броја становника, тако и по врсти електричне енергије, додаје музејска саветница.

„Тако да ми, у ствари, по врсти електричне енергије којом је снабдевано одређено подручје, можемо да претпоставимо које су делатности ту биле развијене – где је једносмерна струју, ту су занати, трговачке радње, радионице које не користе моторе наизменичне струје, док се у осталим подручјима где је постојала трофазна наизменична струја могла развијати индустрија."

У периоду од 1893. до 1924. године, термоцентрала на Дорћолу била је једина централа у Београду за производњу електричне енергије за јавне потребе. До Првог светског рата Централа је производила три и по пута више електричне енергије од укупне производње осталих електричних централа у Србији. Све до 1924. године, била је једина централа у Београду за производњу електричне енергије за јавне потребе.

Са развојем индустрије, урбанизацијом, порастом јавних и приватних потреба становника Београда, капацитет производње се континуирано повећавао, те је 1928. године Централа добила и нову зграду у којој се данас налази Музеј науке и технике. У њој је радила до 1932. године, када је пуштена у рад нова термоелектрана „Снага и светлост“.

„Занимљиво је да све од 1904. године, дакле 24 године су трајале припреме за изградњу система канализације. До Првог светског рата од планираних једанаест изведено је седам деоница. Тако да ни градски рејон који је дефинисан уочи Првог светског рата није у потпуности био покривен канализационом мрежом, а потом је Генерални урбанистички план донет 1923. године, утврдио нове границе које су биле битне не само сада за изградњу градске електричне мреже, већ за ширење водовода", напомиње Зорица Циврић Флорес.

Потребе за потрошњом воде су порасле, како због повећаног броја домаћинстава, тако и због развоја индустрије, за коју су биле потребне нове количине воде, тако да је и после Првог светског рата, односно, између два светска рата, готово да је значајно проширена. Тај општи развој града међусобно је условљавао шта ће бити са електричном централом, на који начин ће се мањети технологија водовода, па и како ће се даље градити канализациони систем.

„Али без планирања града, без стратегије о ширењу града, ништа одо ових инфраструктурних послова није могло бити спроведено“, закључила је Циврић Флорес.

субота, 13. април 2024.
26° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво