Читај ми!

Позориште у 2023. години: Свест, савест и последице

Слободан Савић, позоришни критичар РТС-а и аутор серијала „Читање позоришта” у свом прегледу прошлогодишње позоришне продукције издваја пет представа које је имао прилике да погледа.

Најбоља представа коју сам гледао 2023. године, и једна од најбољих које сам видео у протеклих пет и више година, није ни продуцирана, ни одиграна у Србији. Гледао сам је у Будимпешти (октобра месеца прошле године) на Фестивалу МИТЕМ.

Била је то представа на којој је приказан Шекспиров Хамлет у форми савременог плеса-перформанса, у продукцији Националног позоришта Kошице, из Словачке.

Најједноставније речено: изванредна представа. Плодоносна сарадња, разумевање и синергија целог ауторског тима: редитеља, кореографа, композитора, сценографа, костимографа и извођача, наравно. За овај спектакл ангажован је скоро цео балетски ансамбл Националног позоришта из Kошица.

У представи нема скоро ни речи текста, осим неколико познатих реплика које се титлују, попут оне „Бити или не бити“, а све је тако јасно, питко и разумљиво, чак и онима који евентуално не знају причу ове Шекспирове драме. Изузетно креативно, значењима пренапрегнуто читање текста и превођење у други сценски израз од којег, буквално, застаје дах.

У ту сврху су редитељ Ондреј Шот и сарадница на сценарију Зузана Мистрикова донекле драматуршки прекомпоновали Шекспиров наратив о данском краљевићу, избегавајући линеарни ток радње као у оригиналном предлошку, али су задржали све елементе Шекспировог заплета.

Сценографија Јураја Фабрија, која се оснива на косим и котрљајућим платформама, са кружницом као основним знаком понављања историје, и музичка драматургија у којој се осим класичне и местимично ренесансне музике, углавном користе партитуре познатог британског композитора Макса Рихтера, уз до танчина промишљену режију и бриљантну извођачу технику целог ансамбла, учинили су од ове представе врхунски догађај који ћу дуго, дуго памтити као врхунаравни пример савремене извођачке праксе.

Адреналин који је у мени подигла и ускомешала ова изведба која траје непуна два сата, а који ме је адреналин држао до дубоко у ноћ и дуже, могу једино да упоредим с адреналином који ме подиже и држи на ногама док возим велеслалом на некој од мени омиљених стаза на Алпима.

Домаћа продукција

Без апсолутног и неприкосновеног увида у позоришну продукцију у Србији (мислим да је нема нико од поштованих колегиница и колега, али не тврдим), чему није разлог ни моја лењост ни незаинтересованост, али још увек врло добро обавештен, издвајам следеће представе.

– Тадеуш Слобођанек, Наш разред, режија, адаптација и избор музике Татјана Мандић Ригонат, Народно позориште у Београду

Промишљана и ненаметљива режија фокусира и апострофира кључна тематска чворишта драмског предлошка, уз дискретну актуализацију и реконтекстуализацију на коју реферирају одабрани сонгови и хорске песме.

Суверена, колективна игра целог ансамбла углавном младих глумица и глумаца који са сцене зраче изузетном енергијом, синергијом, посвећеношћу, уиграношћу и истанчаном емпатијом за драму и трагедију ликова које тумаче.

Представа која је, након мучних и трагичних догађаја у Београду и Србији маја 2023. године, добила нове конотације и упозоравајућа значења, а да њих није рачунала на премијери.

– Слободан Селенић, Очеви и оци, режија Вељко Мићуновић, драматизација Kата Ђармати,  Народно позориште у Београду

Ауторка драматизације препознаје, издваја и у текстуални предложак смешта основне тематске и значењске рукавце епски распричаног романа дајући им потентну, полифонијску драмску форму.

На том трагу, баштинећи искуства постдрамског позоришта, са ликовима који и делају и приповедају, редитељ радњу смешта у неку врсту амфитеатра у коме сви ликови – свако на свој начин, из свог искуства и наслеђа, образовања и уверења – расправљају и полемишу о културолошким сусретима, претапањима и преплитањима, несугласицама и сукобима, пођеднако као и о националним, верским и генерацијским искључивостима.

– Софокле, Едип, режија Вито Тауфер, Југословенско драмско позориште

Потенцирајући трилерски заплет Софоклове трагедије, баштинећи филмски поступак првог, другог и трећег плана, подједнако као и естетику филм ноара, редитељ актуализује класично дело античке драмске књижевности домишљато га смештајући у имагинарну балканску крчму, чиме реферира на кафану као на неку врсту савремене агоре, док хорске деонице препушта неком Балкан-карасевдах оркестру који коментарише и подупире радњу, подједнако као и дилеме и патње главних ликова.

Представу носе тумачи главних улога, али и такозвани епизодисти, од којих неки све време играју с врло мало текста и реплика.

Флоријан Зелер, Отац, режија Паоло Мађели, Атеље 212

Свет, живот и свакодневицу виђене из перспективе дементне особе драмски потресно и пластично, психолошки уверљиво и суверено доноси на сцену Војислав Воја Брајовић у улози Оца. Он то чини у потпуности разумевајући лик који тумачи, без глумачке (занатске) патетике искусног барда која би се, евентуално, могла ослонити на изнуђена саосећања и разумевање публике.

Терцира му одлична Хана Селимовић у улози Ћерке, успевајући да искаже ону врсту емпатије за Другог (макар понекад и нервозно, јер и то је тако људски и разумљиво), и не само зато што је у питању њен отац.

Емпатија и разумевање за Другог, наиме, одавно су протерани са овога света. Све једно да ли је реч о односима између родитеља и деце, колега и колегиница на послу, међу дугогодишњим пријатељима или комшијама. Да није неких недовољно разумљивих и недовољно примерених редитељских поступака ова би представа завредела и мало више место на овој, субјективној, листи.

Сасвим је могуће да би на овој листи, међу првих пет, бар једно место завредела и заузела и нека представа Београдског драмског позоришта. Али, захваљујући злуопотреби службеног положаја од стране директора овог позоришта, позоришни критичар РТС-а је већ четврту годину обрисан са протоколарне листе позоришних критичара који походе БДП.

Истина је и то да сам неке од представа у продукцији овог позоришта гледао на фестивалима, истина је и то да је Редакција за културу РТС-а понудила да ми купује улазнице за представе БДП, али о њиховим продукцијама, за вакта овог директора, не желим да пишем из принципијелних разлога.

Наиме, после насилног и арогантног чина директора БДП, свакако неутемељеног на професионалним критеријумима, сваки мој (евентуални) коментар представа овог позоришта, негативан или позитиван, могао би бити погрешно протумачен.

среда, 29. мај 2024.
20° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије