Мушмула, златни дар јесени

У обиљу јесењих дарова ваља обратити посебну пажњу на често неправедно запостављено воће попут мушмула.

Иако латински назив Mespilus germanica значи немачка мушмула, ово воће потиче из југозападне Азије и југоисточне Европе, а у Немачку су је донели Римљани, који су међу првима открили благодети тог воћа из породице ружа.

Када се оберу, што се препоручује тек када лишће почне да опада, чак и после првих мразева, тврде су и опоре, па их треба оставити неколико недеља да зру. Месо тада постаје меко, сочно, киселкасто и кремасто, као путер од јабуке. 

Неки љубитељи смеђе лепотице кажу да их њен укус подсећа на јабуковачу, други, пак, на ароматично вино.

Била је посебно популарна у средњем веку, а као воће које иструне пре него што је зрело и спремно за јело – мушмула је у књижевности често употребљавана као симбол за проституцију.

Од давнина су цењене као пријатно средство за јачање органа за варење, против дијареје (због танина, пектина и других састојака). Они који жуде за алтернативним извором витамина Ц могу да приведу своју потрагу крају када на пијаци наиђу на мушмуле.

Иако се углавном конзумира свежа, што нутриционисти истичу као најкорисније за организам, од овог воћа могу се направити разне посластице: мармелада, ликер, ракија, али и сир.

Укус смеђих плодова одлично се слаже са путером, циметом, каранфилићем, слатком павлаком, лимуном, сувим грожђем и вином, те оставља простора за широк дијапазон кулинарских варијација.

Осушено лишће мушмуле, сакупљено у доба цветања биљке користи се за справљање чаја који се у народној медицини описује делотворно средство за испирање грла, за лечење запаљења десни и уста.

Лишће и кора, такође, имају корисну страну – дају лепу мрку и жуту боју тканинама.