Срамота преживелог камиказе

Камиказа је данас реч која се обично доводи у везу са нечим фанатичним и самоубилачким. Многим људима пожртвовани јапански пилоти заувек су променили слику о Земљи излазећег сунца.

Међутим, не може да се не постави питање: Шта је натерало десетине хиљада младих Јапанаца да се пријаве као пилоти самоубице који су обрушавали своје авионе и закуцавали их у савезничке бродове у Другом светском рату?

Новинар Би-Би-Сија имао је прилику да баш то питање постави некадашњем камикази. У Нагоји у централном Јапану живи Тадамаса Итатсу, растом омалени, али изузетно енергични 89-годишњак са великим осмехом на лицу.

Упркос томе што је тешко помислити да је овај симпатични старац некада био фанатични пилот-самоубица, он се марта 1945. године борио да одбрани острво Окинава.

Стотине америчких и британских ратних бродова и носача авиона пловило је према малом острву, а он је један од оних које су њихови команданти упитали да ли би желео да се пријави у озлоглашене „специјалне“ јединице.

„Уколико би заузели Окинаву, амерички авиони би могли да користе острво као базу за бомбардовање главних јапанских острва. Ми, млади Јапанци смо то морали да спречимо. У марту 1945. године нормално је било да сте камиказа. Свакога кога су питали је прихватио“, сећа се Итатсу.

Унутрашњост његовог дома је светилиште његовим палим колегама. Зидови су прекривени фотографијама младих људи у комбинезонима. Према његовим речима, они нису били фанатици, већ су искрено веровали да својим потезом могу да спасу Јапан од катастрофе.

„Разум вам говори да имате само један живот и зашто бисте желели да га изгубите. Зашто би то радо урадили? Али у то време сви су желели да се пријаве. Требали су нам ратници да зауставимо инвазију. Били смо у томе решени и нисмо се двоумили“, истиче поносни Јапанац.

Срамота живота

Срећом, Итатсу није погинуо. Док је летео према својој мети, мотор му је отказао и пао је у воду. Вратио се у своју јединицу, али се рат завршио пре него што је стигао да поново покуша.

Дуго година после рата никоме није рекао за то, јер га је била срамота што је преживео. Често је помишљао и на самоубиство, али никада није скупио храбрости.

Ипак, седамдесетих година почео је да тражи породице својих палих колега, тражећи од њих писма и фотографије. Његова колекција постала је срж онога што је данас познато као „Писма камиказа“.

„Драга мајко, једино ми је жао што нисам успео да ти помогнем више пре него што погинем. Али умрети као царски ратник је велика част. Молим те немој да жалиш“, пише у једној поруци.

Велики број Јапанаца имао је традиционално створен образац понашања који је условљавао невероватну послушност према цару.

Ипак, неки од њих имали су другачији поглед на свет.

„Сутра, онај који верује у демократију ће напустити овај свет. Можда изгледа усамљен али његово срце пуно је сатисфакције. Фашистичка Италија и нацистичка Немачка су поражене. Ауторитаризам је као кућа грађена од шупљег камења“, наводи Рјоџи Уехара.

Итатсу сматра да „Писма камиказа“ треба да добију статус културне баштине. „Она су благо које треба да се чува и преноси на будуће генерације“, каже бивши камиказа.

„Не гледам на прошлост са жаљењем. Људи који су погинули урадили су то својевољно. Некада сам мислио да је велика несрећа то што сам преживео. Стварно сам желео да погинем са њима. Уместо тога морам да усредсредим своје напоре како би одржао сећање на њих“, закључује Итатсу.