Gašenje vatre u Istočnoj Aziji – da li će Si Đinping posetiti Južnu Koreju uprkos njenoj antikineskoj politici

U glavnom gradu Republike Koreje, Seulu, juče je održan sastanak zamenika i pomoćnika ministara inostranih poslova Kine, Japana i domaćina Južne Koreje.

Reč je o važnom susretu koji bi trebalo da otvori put za susret lidera te tri zemlje, koji su poslednji put zajedno razgovarali još 2019. godine, i koji bi mogao da doprinese ponovnom uspostavljanju međusobnog poverenja i smanjivanju vojnopolitičkih tenzija u Istočnoj Aziji, gde je u toku trka u naoružavanju i jasno blokovsko deljenje, koje podseća na hladnoratovska vremena.

Južnokorejski mediji ovih dana pišu i o tome da je kineski predsednik Si Đinping tokom nedavnog susreta s južnokorejskim premijerom Han Duk Suom, upriličenog povodom otvaranja Azijskih igara u kineskom gradu Hangdžou, rekao da će ozbiljno razmotriti posetu Seulu, što se doživljava kao najava da bi kineski lider mogao da uskoro pristane na posetu južnokorejskoj prestonici i susret s predsednikom Jun Suk Jolom.

Predsednik Si, koji je još u decembru prošle godine primio zvanični poziv svog južnokorejskog kolege, poslednji put je posetio Republiku Koreju još 2014. godine, a imajući u vidu skorašnje trzavice između vlade predsednika Juna i vlasti u Pekingu, njegova nova poseta ipak bi mogla da još izvesno vreme ostane u domenu lepih želja.

"Gresi" Seula u odnosu na Peking

Naime, južnokorejski predsednik Jun je razljutio Peking i prouzrokovao njegov zvanični protest kada je u svom intervjuu agenciji Rojters pred odlazak u zvaničnu posetu Vašingtonu ranije ove godine izjavio da je tajvansko pitanje problem koji se ne tiče samo tog ostrva i (matice) Kine, već celog sveta, kao i Severna Koreja.

On je time praktično sugerisao da status Tajvana ne smatra za unutrašnje pitanje Kine, već međunarodni problem o kojem se pitaju i druge države. Gledano iz Pekinga, tajvansko pitanje ne trpi poređenje sa Severnom Korejom budući da je ona u potpunosti međunarodno priznata država, članica Ujedinjenih nacija, dok je Tajvan provincija unutar Kine.

Dalje, u nastojanju da parira nuklearnoj opasnosti koja joj preti sa Severa, Republika Koreja je ove godine izdejstvovala od Vašingtona pravo da njen vojnopolitički vrh bude konsultovan u vezi rasporeda i upotrebe američkih nuklearnih bombi.

Podmornice SAD naoružane nuklearnim raketama počele su da pristaju u luci Busan, što je, tvrde američki mediji, prvi primer unošenja američkog nuklearnog oružja na tlo Južne Koreje od završetka Hladnog rata.

To "deljenje" američkog nuklearnog arsenala, odnosno unošenje američkih nuklearnih projektila na "mala vrata" u kinesko "dvorište" sigurno je nešto što ne odgovara Pekingu, pogotovo kada se ima na umu koliko je Južna Koreja geografski blizu Kini.

Isto se može reći i za jačanje veza Južne Koreje sa NATO-om, posebno njegovim evropskim članicama, koje planeri u Vašingtonu vide ne samo kao instrument za podizanje snage i tehnološkog nivoa evropskih vojski, već i za opkoljavanje i vojno zauzdavanje Kine.

Gašenje vatre?

Plašeći se reakcije Pekinga u formi bojkota južnokorejske robe i drugih sankcija, poput zabrane grupnih tura koja bi njihovu zemlju lišila miliona kineskih posetilaca, južnokorejska opozicija je žestoko kritikovala vladu predsednika Juna i ta kritika, odnosno, svest o potrebi da se iz ekonomskih razloga poboljšaju odnosi sa Kinom, verovatno su podstakli državno rukovodstvo u Seulu da traži susrete s najvišim kineskim zvaničnicima.

Takođe, vladu u Seulu verovatno brine i mogućnost da bi Peking, sledeći primer Moskve, mogao da, u kontekstu naoružavanja Tajvana, dupliranja japanskog izdvajanja za odbranu i uvođenja mornaričkih efektiva evropskih članica NATO-a u vode uz kinesku obalu, odluči da ukloni ograničenja na pomoć susednoj Severnoj Koreji i toj državi omogući slobodniji pristup kineskom tržištu, pa možda i oružju.

Peking bi na taj način mogao da čvršće podupre Severnu Koreju kao jednu vrstu štita ili tampon zone koja apsorbuje vojni pritisak SAD i njenih saveznika na severoistok Kine. Susret na najvišem nivou, dakle, u tom pogledu bio bi važna prilika za vladu u Seulu da, nuđenjem ekonomskih podsticaja ili izvesnih spoljnopolitičkih ustupaka, pokuša da popravi odnose sa Pekingom i ubedi ga da ne stane odlučnije iza režima u Pjongjangu.

Štaviše, sudeći po izveštavanju južnokorejske novinske agencije Jonhap, koja je prošlog vikenda prenela da je premijer Han zamolio predsednika Sija da podrži plan južnokorejske vlade za davanje kolosalne ekonomske pomoći Pjongjangu u zamenu za njegovo odricanje od nuklearnog oružja, čini se da vlasti u Seulu još uvek veruju da bi Kina mogla da odigra važnu ulogu u denuklearizaciji Severne Koreje (koja bi, naravno, najviše išla u prilog upravo njima).

Interes Kine

S druge strane, moguće je da je rukovodstvo u Pekingu procenilo, da uprkos jačanju vojnog saveza Seula i Vašingtona i nesuglasica s Junovom vladom oko Tajvana, postoji potreba da se održi ekonomska razmena sa Južnom Korejom s obzirom na pad potražnje za kineskom robom u Evropskoj uniji prouzrokovan tamošnjom recesijom i na kidanje ekonomskih veza s nemalim brojem američkih kompanija usled geopolitičkih tenzija.

Mada se vlada u Seulu zvanično solidarisala sa politikom ekonomskog razdvajanja od Kine koju, preteći sankcijama, svojim vojnopolitičkim saveznicima diktira Vašington, ona nastavlja napore da od SAD izbori što je veće moguće izuzeće za divove južnokorejske elektronske industrije "Samsung elektroniks" i "SK Hajniks", koji po 40 odsto svoje proizvodnje čipova ostvaruju u mnogoljudnoj komunističkoj državi.

Nije preterano reći da ta južnokorejska preduzeća imaju strateški značaj za Kinu kao izvori najsofisticiranijih tehnologija u oblasti proizvodnje za savremenu privredu vitalnih poluprovodnika.

Zapravo moguće je da, kao i u slučaju Tajvana i Filipina (koji od dolaska na vlast predsednika Ferdinanda Markosa mlađeg sve dublje klize u vojni zagrljaj Vašingtona), i kada je Južna Koreja u pitanju Peking namerava da zauzme pragmatičan stav u kojem, prihvatajući činjenicu da ne može da oslabi ili eliminiše američki vojnopolitički upliv, nastoji da utiče na politiku druge strane u vezi problema koji su mu bitni kroz jačanje trgovinske razmene, odnosno, njeno ekonomsko vezivanje za sebe.

U tom smislu eventualna poseta kineskog predsednika Sija Seulu možda ne bi bila iznenađenje uprkos brojnim "gresima" koju je Junova administracija počinila u svojoj politici prema Kini, mada je takođe verovatno realno očekivati da kineski lider neće previše žuriti s "ozbiljnim razmatranjem" te posete.