Odobravanje bolovanja, zašto mi znače dodatne dve nedelje

Ministarka zdravlja Danica Grujičić kao jednu od novina u zdravstvu navela je da će lekar opšte prakse zaposlenom moći da pravda najviše 14 dana, umesto dosadašnjih 60, bez obraćanja lekarskoj komisiji. 

Kako sam u poslednje dve godine, u zbiru skoro sedam meseci koristila pravo da ne obavljam svoj posao dok radim na popravljanju svog narušenog zdravlja, provela sam dosta vremena kod izabranih lekara, lekara specijalista, na šalterima, po bolničkim hodnicima i operacionim salama, a morala sam da se upoznam i sa prvostepenom lekarskom komisijom.

Zahvaljujući pandemiji koronavirusa, procedura dobijanja produžetka bolovanja dosta je pojednostavljena. Lekar koji vam otvara bolovanje šalje komisiji mejlom upit koji sadrži detaljan opis zdravstvenog stanja, ocene lekara specijalista, kao i njihove planove za dalji tok lečenja.

Na odgovor komisije ide se u dom zdravlja, a čeka se, najčešće nekoliko dana. Međutim, može vam se desiti (desilo mi se) da ni posle 10 dana odgovora nema i da morate da odete u „centralu“. Deluje jednostavno, ali taj korak je došao nakon bezbroj odlazaka ili pokušaja da telefonom dobijete sestru u domu zdravlja kako bi ona proverila da li je rešenje stiglo.

Da bi sve bilo još stresnije, zastoj kod komisije dešava se na samom kraju meseca kada zaposlenog u preduzeću pritiskaju da donese doznake.

Na svu muku koju gledate i živite obilazeći klinike i doktore, kako to obično biva, u već gustom rasporedu pregleda, analiza i snimanja morate da nađete vremena i za komisiju. 

Sada je jasnije zašto kod mene anksioznost izaziva i sama pomisao na to da već 15. dana bolovanja moram da idem posebno kod izabranog lekara zbog komisije i čekam odgovor koji može da bude: „Odobreno je 5 dana“. Ili neki dan više ili manje. Pa sve ispočetka. Ne treba zaboraviti da kod lekara ne možete samo da banete nego i da zakažete nekoliko dana ranije.

Kada su me na klinici jednom prozvali za izuzetno važan pregled, morala sam, zbog birokratije, da objašnjavam nekome preko mobilnog telefona da ne mogu da dođem ni za dva-tri sata, a još manje odmah.

To sve dešavalo mi se nakon 60 dana bolovanja. Kako bih se sa time borila posle samo dve nedelje, pa i 30 dana, ne mogu ni da zamislim. A na bolovanju (pošteno traženom) nije malo stvari koje treba da „svarite“ kada vam zbog svake analize, pregleda ili mišljenja zaigra želudac i srce počne da kuca brže. Kada na svako pominjanje vaše bolesti još malo utonete u krevet na kojem ležite tokom pregleda, najmanje što vam treba je nervni slom i dodatna dijagnoza izazvanih procedurom oko papira od komisije. 

Ni sada ne možete dobiti više od dve-tri nedelje bolovanja bez nalaza lekara specijaliste, makar je moje iskustvo takvo. A ako lekar specijalista sa razlogom predlaže da ne idete na posao ni posle 30 dana izostanka, iz moje perspektive uvođenjem komisije komplikujemo meni život, mom izabranom lekaru kod kojeg nepotrebno dolazim bar dva puta po komisijskom rešenju, a i toj komisiji koja mora da razmatra moj slučaj.

Takođe, ne možete samo napraviti pauzu od nekoliko dana ili uzeti odmor pa ponovo otvoriti bolovanje. Odsustva se sabiraju i prema važećem pravilniku tokom 90 dana možete biti ukupno 60 dana na bolovanju bez ocene komisije. Takođe, ide se na sledeći nivo, to jest invalidska komisija mora da odobri izostanak sa posla ako je potrebno da on traje duže od šest meseci u kontinuitetu (bez prekida).

Budući da bolovanje znatno smanjuje prihode, naročito kod tako dugotrajnijeg odsustva, neki se odlučuju da rade uprkos lošem zdravstvenom stanju, ali to je tema za neku drugu priliku.

Balkanska smo zemlja, a na ovim prostorima možemo se pohvaliti vrhunskom kreativnošću kada je u pitanju hvatanje krivina. Bolovanja su jedna od omiljenih, neću reći da su krivinaška bolovanja lažna, tačnije je da nisu neophodna. Drugi posao ili obaveze kao razlog za izostanak sa matičnog posla, možda se može suzbiti, ali samo delimično jer ima i onih koji u tu svrhu zloupotrebljavaju svoje dijagnoze koje zbog prirode bolesti pružaju mogućnost čestog otvaranja bolovanja.

Poslodavci, bez obzira na pozadinu odsustva zaposlenih, moraju da obezbede zamene za njih, što često može da bude veliki problem. 

Ipak, čini mi se da će zbog čak i naknadno saopštenog daleko razumnijeg perioda od 30 dana pre suočavanja sa lekarskom komisijom najviše biti kažnjeni pacijenti kojima je odsustvo sa posla neophodno.

Sasvim posebna grupa su oni koji se „snalaze“ i nabavljaju nepostojeće dijagnoze da bi radili nešto drugo dok su u matičnom preduzeću „bolesni“. Oni će ih nabavljati i dalje kod onih koji im ih i sada obezbeđuju za dvomesečno bolovanje. Za tako grube prestupe svakako je adresa Ministarstvo unutrašnjih poslova, a ne Ministarstvo zdravlja.