Tim Amerike, između Holivuda i Bruklina

"Razlika između Holivuda i mojih filmova je što su moji likovi stvarni", rekao je, svojevremeno, režiser i veliki košarkaški navijač Spajk Li.

Na olimpijskom turniru u Parizu, i pre toga u Lilu, stajao je naslonjen na gvozdenu ogradu podržavajući tim koji ima pomalo od oba filmska elementa – holivudsku slavu i surovost nekadašnjeg Bruklina.

Drugačiji od svih, popularniji čak i od domaćina Francuza i verovatno najbolji tim turnira, američka selekcija na svakom koraku privlači neverovatnu pažnju.

Navijači ih satima čekaju ispred hotela, njihove dresove nose na svim borilištima u Parizu, o njima se snima dokumentarni film, a cinici tvrde da Amerikanci nisu dočekani s toliko pažnje još od 26. avgusta 1944. godine, kada su sa trupama generala Šarla de Gola prodefilovali tek oslobođenim Jelisejskim poljima.

Poput američkih ratnika pre 80 godina, koji su na Ajfelovom tornju mesecima posle proterivanja Nemaca proslavljali pobedu, "Tim SAD" je za 15 miliona dolara zakupio hotel u centru, ili jednom od centara Pariza, gde se, kako je objasnio selektor ovog tima Stiv Ker "fokusiraju na očuvanje identiteta".

Ali nisu najtalentovanija ekipa koju su Amerikanci ikada poslali na Olimpijske igre, iako je teško, nezahvalno, a možda i nepristojno porediti velikane različitih epoha.

Da li je Lebron Džejms bolji od Majkla Džordana rasprava je prikladnija kakvom kafanskom okruženju. Osim, možda, Stefa Karija, igrače ove generacije teško je i porediti sa Medžikom Džonsonom, Larijem Birdom, Džonom Stoktonom, ili gotovo bilo kim iz tima iz 1992. godine.

Ako nisu talentovaniji, onda su sigurno snažniji. Stručnjaci koji su ih gledali i ekipe koje su protiv njih igrale tvrde da je 12 igrača koji su doputovali u Lil i Pariz fizički najdominantniji tim u olimpijskoj istoriji.

I igraju sasvim drugačiju igru – po Fibinim pravilima.

"Mi znamo kako se dobijaju te utakmice. Apsolutno smo usredsređeni na odbranu i tek onda na lepotu koju donosi talenat koji posedujemo. Imamo puno momaka koji imaju sposobnost da pokrenu stvari", rekao je Ker.

Igraju prilično jednostavno. Posle snažne odbrane, loptu u ruke predaju najraspoloženijem igraču u tom trenutku. Na otvaranju olimpijskog turnira, protiv Srbije u Lilu, to je bio Kevin Durant.

Mada zbog povrede nije igrao na dve pripremne utakmice, koje su Amerikanci umalo izgubili od Nemačke i Južnog Sudana, Durant je suštinski rešio meč, jer je od devet šuteva promašio samo jedan i ubacio ukupno 23 poena. U Kerovom sistemu je vođa "drugog napada".

"Arhitekta" ovog tima i nekadašnja NBA zvezda Grent Hil tvrdi da je ekipa sastavljena kako bi mogla da igra protiv svih ozbiljnih protivnika na turniru.

Kanada i Južni Sudan, koji su u međuvremenu eliminisani, su u sastavu imali masu bekova, pa su i Hil i Ker u ekipu stavili puno bekova. Nemačka i Francuska imaju puno dobrih centara, pa ih imaju i Amerikanci.

Srbija, prema američkom skautingu, ima Nikolu Jokića, disciplinu i odlično šutira trojke. Američki tim je sastavljen tako da i na taj izazov može da odgovori.

Imaju 11 "ol star" igrača. Imali bi i svih 12 da u poslednji čas Kavaija Lenarda nisu zamenili Derikom Vajtom.

Stef Kari ubacuje prosečno sedam poena po utakmici i ni na jednom meču, do sada, nije šutnuo na koš više od devet puta. Tokom četiri meča koje su Amerikanci odigrali do sada, ubacio je pet trojki iz 20 pokušaja.

Odmenio ga je Entoni Edvards, sa 10 pogođenih trojki iz 20 šuteva, koji je od četvrtfinalnog meča protiv Brazila i najbolji strelac tima.

Lider ekipe je, svakako, Lebron Džejms koji je na olimpijski turnir stigao savršeno spreman, odlično motivisan, a saigrači ga hvale da sjajno poznaje igru protivničkih timova.

Amerikanci gro rotacije zasnivaju na osam igrača, koji u proseku na terenu provode po najmanje 17 minuta. Preostala trojica, Džoel Embid, Džejson Tejtum i Tajris Halibarton igraju nešto manje, od šest do 15 minuta.

Iako u igri provodi nešto manje od 12 minuta po utakmici, Embid je igrač kojem francuska publika ubedljivo najviše zviždi. Kada uđe u salu prate ga uzvici negodovanja. Kada ustane sa klupe dočeka ga salva zvižduka, kao i svaki put kada primi loptu.

Razlog je prilično jednostavan – dugo je govorio da bi voleo da igra za Francusku i kada je dobio francuski pasoš, organizatori Olimpijskih igara su mislili da je stvar rešena. Sve dok Embid nije odlučio da zaigra za Ameriku, čime je postao francuski nacionalni neprijatelj broj jedan.

Amerikanci su na prve četiri utakmice postigli 99 poena više nego protivnici i smatraju da još nisu prikazali najbolju košarku. Ukoliko stvari krenu naopako, skloni su teoriji da im i nije potrebno da više od trojice potpuno razigranih zvezda budu na potrebnom nivou.

Da bi mogli da se porede sa nekim od velikih američkih timova iz prošlosti, moraće nešto i da osvoje. Prva ozbiljna prepreka na tom putu im je reprezentacija Srbije.