Ђоковићева медаља - смеч за сва наша незадовољства

Спорт је само део идентитетске одреднице једног народа, поред културе и историје. Али ако је нека игра, попут тениса, глобална, онда је ужитак победа слађи. Ђоковићева златна олимпијска медаља за Србе није само индивидуално достигнуће и лично признање за изванредно спортско стваралаштво. Она је симбол заједништва и поноса, свим оним који су срчано проживљавали сваку Ђоковићеву припрему за сервис током 20 и кусур година његове каријере.

Ђоковић за многе одавно није само спортиста, већ и својеврсни амбасадор српског идентитета и менталитета. Његова спортска прича постала је део колективног памћења, а медаља са Игара у Паризу симбол победа над свима и не само у тенису. Ритерн за све неуспехе и покушаје успеха, индивидуалне и колективне.

Обожаван, оспораван, неустрашив и својеглав, баш такав, блистави је пример инаџија, често презрених на свим странама света. И баш таквом, најбољем од свих непомирљивих, њему у част - у главном граду Француске на терену који носи име по човеку који је иницирао повратак тениса у програм Олимпијских игара - интонирана је српска химна коју је с осмехом и сузама у очима певао.

Ђоковић, Србин из Београда, ногама, рукама и умом променио је тенис и неоспорно је најбољи свих времена. Тај статус није дошао искључиво због физичке издржљивости и техничке прецизности, по којима је познат, већ и због беспримерне интелигенције.

Многи тенисери су тежили разарачком стилу игре или перфекционизму у ударцима, Ђоковић је пак вежбао да у кораку с временом понови исто, како би постао оно што се од њега тражи. Редефинисао је тенис кроз приступ који се манифестује у дубоком прожимању противника и игре у целини. А из свих изазивача на терену извлачио је најбоље, што је овај спорт и учинило узбудљивијом и неизвеснијом игром. Ту је његова највећа спортска победа која многима излази из видокруга спорта и долази на ниво националног поноса.