NBA duel u Lionu – kako je Jokić namučio Vembanjamu i pokazao da je za košarku potrebno meso

Dok je plavi dres sa brojem devet, koji je legendarni Toni Parker dugo i sa mnogo uspeha nosio u reprezentaciji Francuske, čekao da se vine pod svodove "LDLC arene" u Lionu, na parketu su veliku borbu vodila dvojica sjajnih i autentičnih košarkaša koji, kao Parker nekada, sa mnogo uspeha preko Atlantika reklamiraju šta evropska košarka ima da ponudi.

Košarkaši Srbije savladali su Francusku rezultatom 79:67 u prvoj zvaničnoj proveri pred olimpijski turnir u Parizu, a duel koji je odigran u čast Tonija Parkera i njegove blistave karijere obeležio je NBA centarski okršaj Nikole Jokića, zvanično najboljeg igrača sveta, i Viktora Vembanjame, jednog od najtalentovanijih i najspecifičnijih košarkaša današnjice.

Jokić je pokazao da se i dalje dobro snalazi i na nešto tesnijem terenu i po nešto drugačijim pravilima od onih koja važe u Americi. Bez problema je ušao (ili vratio se) u ulogu reprezentativca Srbije, koja, za razliku od one na kojoj je doktorirao u Denveru, zahteva malo manje kreacije, lucidnosti, lepršavosti i umetničkog dojma, a malo više "rudarenja" pod obručima, bespoštedne borbe prsa u prsa sa protivničkim centrima (često sa više od jednog istovremeno) i poenterskog učinka, što mu nikada nije ni bio problem.

Somborac je ubacio četvrtinu poena reprezentacije Srbije (20), uhvatio 12 lopti i meč završio sa dabl-dabl učinkom.

Tokom većeg dela utakmice u Lionu Jokićev direktan rival i čuvar u plavom dresu bio je Viktor Vembanjama, zvezda u nastajanju San Antonio sparsa, neviđeno talentovani košarkaš koji je u svojoj prvoj NBA sezoni zaslužio nagradu za najboljeg novajliju (rukija) godine.

Francuz je minule sezone, pod budnim okom Grega Popovića, koji ga je prošle godine izabrao kao prvog pika na NBA draftu, postizao 21,4 poena po utakmici. Imao je 10,6 skokva i delio 3,9 asistencija. Sa 3,6 blokiranih šuteva po meču bio je najbolji bloker u ligi, pa je izabran i za člana najbolje defanzivne petorke.

Isporučio je Vembanjama u Lionu svojih 14 poena i 10 skokova, što je bilo dovoljno da dve statističke kolone popuni dvocifrenim brojevima i bude lider svog nacionalnog tima, ali se u odbrani dobrano namučio sa neuporedivo snažnijim i fizički moćnijim Jokićem.

Baš zbog takve dijametralne suprotnosti u fizikalijama i stilu igre Jokića i Vembanjame, bio je to veoma zanimljiv, gotovo ogledni duel dva neverovatno nadarena i autentična, a po svemu potpuno različita igrača, pa i dve različite škole.

Iako je igranje košarke, a naročito ulogu petice u timu, potpuno redefinisao, razobličio i prilagodio svojim sposobnostima i mogućnostima, Jokić je u duelu sa Vembanjamom dominirao u stilu starog, klasičnog centra – koristio je svoju masu i fizičku nadmoć, uglavnom igrao leđima okrenut košu ("zidao"), rvao se za svaki skok, koristio poluhorok...

I dok je nekadašnji pitomac Mege košarkaški svet za sebe, po potrebi plejmejker u telu centra, po potrebi teška petica, igrač koji sve zna i sve može, talenat koji se ne može dokučiti, naučiti, imitirati i serijski proizvoditi, Vembanjama je jednako redak i dragocen primer svoje košarkaše vrste, ali i slikovit prikaz tendencije u NBA ligi i modernoj košarci, igrač po meri atraktivne, brze i lepršave igre, kojoj Amerikanci (i ne samo oni) već duže vreme teže.

Sa svojih 2,24, (svega) 95 kilograma i izuzetno dugačkim ekstremitetima, Vembanjama sa lakoćom izvodi poteze nakon kojih bi, do pre samo nekoliko decenija, centri njegove visine (a i znatno niži) završili na najbližoj ortopediji.

Njegov kvalitet i prednost u odnosu na rivale Jokićevih gabarita, videlo se to i u Lionu, jeste u brzini, spretnom baratanju loptom, gipkosti, igri jedan na jedan licem prema košu kada čuvara, zahvaljujući dugačkom i brzom koraku, može da zaobiđe i završi na obruču ili, kao što je nekoliko puta i uradio, napravi korak unazad i "pobegne" na šut sa distance koji je, sa njegovom visinom i dužinom ruku, nemoguće dohvatiti i blokirati. A pogađa ih i te kako.

U fazi odbrane Vembanjama je veoma zahvalan jer je u stanju da preuzme i sačuva neuporedivo niže i brže igrače na bekovskim pozicijama i oduzme im, svojom brzinom, hitrinom i dugačkim rukama, uvek spremnim da podele "bananu", veliku prednost koju imaju u duelu sa svakim drugim košarkašem njegove visine.

Sve je to atraktivno, moderno, lepo za oko i zanimljivo za gledanje, ali, videlo se (po ko zna koji put) i u Lionu – košarka je ipak prava "muška igra" sa mnogo kontakta u kojoj se često, pogotovo u duelima centara pod košem, ide pravo "u meso", pa nije zgoreg imati malo tog mesa na tim dugačkim i gipkim kostima.