Legat Mirka Bojića u Adligatu

Knjige i šeširi sa tri kontinenta, afričke figure, suveniri iz desetak zemalja, važna dokumentacija, pisaća mašina na kojoj su nastajali neki od najboljih i najčitanijih putopisa u bivšoj SFRJ – sve to su njegova supruga Marina i ćerka Zoja nedavno poklonile Adligatu, što je prikazano i u svečanoj atmosferi pred prepunom salom Muzeja knjige i uvršćeno u stalnu postavku muzeja.

U vremenima koja nisu znala za internet niti za bilo kakvu digitalnu komunikaciju, Mirko je putovao u najdalje krajeve planete. U glavnom gradu Demokratske Republike Kongo, u Kinšasi, izveštavao je sa legendarnog boks-meča između Muhameda Alija i Džordža Formena. Iz Zambije je dočaravao boravak Josipa Broza Tita; u Etiopiji je opisivao kako politička zbivanja tako i život na ulici.

Na Sueckom kanalu našao se u trenutku žestokog rata, na kafici sa Abu Salijem, palestinskim borcem, tada jednim od najtraženijih terorista na svetu. Bio je prvi s ovih prostora koji se našao u Kini, još dok je ona bila zatvorena za strance, usred Kulturne revolucije 1970. godine. U ovu zemlju je morao da uđe pešice. Dva nezaboravna meseca je proveo u Kini, koju je u to vreme još uvek predvodio Mao Ce Tung. Upaljač sa njegovim likom koji je Mirko doneo sa tog putovanja takođe je poklonjen Muzeju.

Bojić je bio dopisnik Politike iz Indije, gde je upoznao Majku Terezu i uradio kultni intervju sa Radživom Gandijem, najmlađim predsednikom vlade u indijskoj istoriji, Nehruovim unukom, sinom Indire Gandi. Usred izborne kampanje na Gandija je izvršen atentat. Dok su drugi pisali suvoparne novinske izveštaje, Mirko je novinski tekst pretvorio u pravu kriminalističku priču.

Sve ovo nije bilo dovoljno uzbudljivo, pa se ovaj neustrašivi publicista otisnuo u Sibir ali i dalje – čuo je da hiljadu kilometara od severne granice Rusije, blizu Severnog pola, postoji santa leda na kojoj su Rusi imali naučnu bazu sa malim aerodromom. Uspeo je da i tamo stigne, načinivši nezaboravne fotografije sa ledenim gromadama i dobivši zvaničnu potvrdu, sada poklonjenu Muzeju, da je sleteo na Severni pol.

Nastaviće da svoj trag seje po svetu od Čukotke, Kamčatke i Amerike pa do Afrike. Često kad nekud putujem, gde je retko ko sa naših prostora bio, iznenadi me trag – Mirka Bojića.

U nemilosrdnoj pustinji u Egiptu, Mirko se sa dvojicom svojih saputnika izgubio. Nešto veštine i dosta puke sreće tad ga je spasilo.

Ovaj izuzetni čovek je ostavljao dubok trag gde god da se našao. Bio je glavni i odgovorni urednik Ilustrovane politike tokom njenih dvanaest najuspešnijih godina, od 1975, kada je tiraž redovno prelazio dvesta hiljada primeraka, što je zadivljujuće i u svetskim okvirima. Pomogao je osnivanje mnogih manifestacija kao što su Beogradska biciklijada i nagrada „Zlatna truba" na saboru u Guči.

Znate li ko je pisao popularne kriminalističke i kaubojske romane prodavane na kioscima? Romane koji su obeležili jedno vreme, tako zanimljivi da se ne možete odvojiti od njihovih stranica? Ne, to nisu pravi kauboji niti istražitelji, nisu Majkl Bagli i razni pisci izrazitih američkih imena – sve to je pisao Mirko Bojić. više od sto pedeset popularnih romana objavljivanih pod pseudonimima je delo njegovog pera. Talenat mu je bio izrazit, ali na pogrešnom mestu. Da je objavljivao u Americi ili Engleskoj, bio bi svetski poznat pisac, a njegovi junaci bi odavno bili na bioskopskim platnima. Možda je talenat za pisanje nasledio od svog strica – pesnika Milutina Bojića!

U ljubavi, koja je takođe uzor i primer, sa svojom suprugom Marinom Bojić, ćerkom Milana Kašanina, proveo je 63 godine, od toga 59 godina su bili u braku. Ne bi Bojić mogao ni da putuje, ni da piše kako je to činio, da nije voleo, da ga nije volela upravo Marina.

„Mirko je bio laf, prijateljčina ali i veliki uzor, preteča svih nas s ovih prostora koji putujemo po svetu i o tome pišemo. On je dobro znao da nema veće blagodeti nego na put povesti hiljade ljudi – sve vas koji čitate naše putopise", izjavio je Viktor Lazić, počasni predsednik i putopisac Adligata.