Prof. Petrović: Mobilni telefon je jako koristan, ali za decu može biti i opasan po život

Izazovi brzinom svetlosti obilaze svet, ne zaobilazeći našu zemlju. U prethodnim nedeljama imali smo od takmičenja da se jede što više ljutog čipsa, do toga da se različite tablete gutaju u različitim kombinacijama i tako dalje.

Prethodnog vikenda dogodile su se dve nesreće, sumnja se da uzrok bio dokazivanje drugarima na Tik-toku da tako nešto može da se izvede. Možemo li na početku da razumemo zašto su deca sklona da popularizuju ovakvu vrstu sadržaje?

– Pre svega treba reći da u jednoj fazi sazrevanja u kojoj mladi ljudi pokušavaju da izgrade nekakvu poziciju u društvu oni prosto se suočavaju s jednom vidom dokazivanja da su po nečemu, da kažem, dovoljno hrabri ili dovoljno posebni i to su neke vrste inicijacija koje su postojale od plemena do danas.

Ono o čemu mi danas govorimo, da li su zapravo takvi vidovi ponašanja naglo podstaknuti i da li mladi ljudi više dolaze pred izazove koje ne mogu da razumeju ili ne mogu da se na pravi način odnose prema njima. Prema tome u jednom medijskom svetu gde je zapravo važno stvoriti nekakvu sliku sebe i tu sliku za razliku od nekadašnjeg društva ne vidi samo ekipa od vaših pet ili deset drugara ona postaje medijska slika, zapravo ona onda podiže i standarde toga šta i kako treba uraditi.

U moru mladih ljudi koji sada vrše različite izazove pomeraju se granice toga šta će zapravo na neki način pobuditi pažnju vaših drugara. Kao i u rijaliti emisijama koje smo gledali, prvo smo imali one naivne emisije gde su se neki ljudi možda tek zaljubljivali, a na kraju smo došli do vulgarnih, pornografskih izraza i ponašanja, tako sada i ovde se zapravo te granice pomeraju u cilju dokazivanja.

Ali zašto? Imamo situaciju da decu učimo da ne prelaze ulicu van pešačkog prelaza jer je opasno. Postoje druge opasnosti koje su bile pre društvenih mreža, ali deca savladavaju da to jeste opasno i to ne rade. Zbog čega je u ovoj situaciji teže da to shvate da upravo takvi izazovi mogu da imaju ozbiljne posledice?

– Zato što u svakom društvu imate norme i imate pomeranje normi. I s jedne strane je normalno da se norme preispituju. Da se norme ne preispituju i granice ne preispituju, društvo danas bi izgledalo kao društvo od pre 200 ili 500 godina.

Svi smo mi svedoci koliko su se okviri onog što je normalno, tj. norme i vrednosti promenile samo u 30, 40, 50 godina. E, sada se to dešava i na jednom medijskom planu koji zapravo postaje svrha sama sebi.

Nekada pomeranje normi je društveno funkcionalno. Prosto da žene imaju bolji položaj u društvu nego što su nekada imale i tu niko neće sporiti šta je svrha toga. Ali ovde svrha zapravo nije nekakav novi sistem vrednosti u kome će sada mladi ljudi pokazati da su oni na neki način sposobniji nego što su prethodnici bili, već je više ideja stvaranja nekakve medijske slike.

Prosto kao kada snimate film ili kao kada pokušate da budete popularni. To je ona priča, popularnost za rad popularnosti. U moru mladih ljudi koji rade stvari da bi bili popularni za rad popularnosti, ti zahtevi za onim što će vas izbaciti u prvi plan postaju sve ekstremniji i ekstremniji.

I na kraju mi dolazimo do situacije da mladi ljudi ozbiljno ugrožavaju svoj život, ne bi privukli nekakvu pažnju, nekakve lajkove, ne bi li društvo reklo da je poseban. Da je poseban zato što se uopšte ne boji, zato što rizikuje i tako dalje. I takve vrednosti su definitivno nešto što se širi celim svetom.

U prethodnom periodu smo imali i tužbe roditelja čije su deca nastradala upravo zbog izazova ili sadržaja koje su pratile na tim društvenim mrežama. Isto tako smo čuli i od direktora kompanije, konkretno Tik-tok, da on svoje deci ne dozvoljava da imaju naloge na tim platformama. Kako treba da razumemo onda tu njegovu odluku?

– Da, tu sada postoji i dilema kako tumačimo neke stvari. Mi znamo da u Kini originalni Tik-tok, koji se drugačije zove, ima nekakve drugačije standarde i ti standardi zapravo u velikoj meri podležu onome što su društveni standardi. S jedne strane imamo regulatorne standarde, to je ono što su propisi nekave države, ali imamo i ono što je u jednom društvu promovisano kao poželjan ili nepoželjan model ponašanja.

U nekim društvima zapravo deca se mnogo kasnije susreću sa mobilnim telefonima, u školama im se zabranjuje da se koriste mobilni telefon i prosto je odnos na upotrebi mobilnih telefona refleksivniji. U društvima kao što je naše, nažalost, ne postoji nešto što bi zvali kultura otpora mobilnim telefonima kada je reč o jako maloj deci. Prosto kod nas deca u najranijem uzrastu dobiju mobilne telefone.

Kada kažete nažalost, mislite li da je zabrana rešenja?

– Rešenje je, upotrebio sam izraz refleksivno, možda neće biti razumljivo, ali promišljeno. To znači, nikako se ne treba odricati digitalnih tehnologija. Ne treba detetu, ako svi njegovi drugari koriste društvene mreže, reći, e, ti nećeš. To je rizično, to je ekstremno ponašanje, zato što može da dovede to dete u neku vrstu isključenosti.

Ali, s druge strane, odlaganje upotrebe mobilnog telefona do nekakvog školskog uzrasta, jer nema zaista nikakve potrebe da deca u predškolskom ili ranim uzrastima koriste ove tehnologije.

I, s druge strane, promišljeno korišćenje ovih tehnologija, gde roditelji imaju niz aplikacija kojima mogu da vide i koje vreme provode deca i koje aplikacije koriste i tako dalje. To je refleksivno.

Znači, roditelji su ti koji bi trebalo da štite decu od sadržaj koji se tamo emituje?

– Institucije države, koje će takođe reagovati kada se dese određeni slučajevi. Roditelji kao neposredni ljudi koji imaju uvidu stanje kako deca koriste telefone. Zajednica kao takva, mislim, na školu, mislim, na okolinu. Mi, kao mediji, kao stručnjaci, prosto treba da stvaramo jednu vrstu slike, da imamo jednu moćnu tehnologiju, da živimo u jednom društvu koje ide tehnološkim putem i tehnološkim razvojem, ali kao što nećete da date dâ upravlja avionom nekom ko nije na neki način obučen ili automobilom, pa čak ni biciklom. Isto tako i mobilni telefon, on je jako koristan, ali za malu decu na više nivou on može biti čak i opasan po životu.

Da zaključimo, uz angažovanje svih nas bi trebalo da to pitanje bude pod kontrolom, a da zabrana bude neka krajnja instanca?

– Moramo da razumemo da se prostor za društvenost proširio i da je on otišao u virtuelno. Isključivanje dece iz virtuelnog, ako je to pojedinačan slučaj, može imati više štete nego koristi za to dete. To roditelji moraju da razumeju. Ali s druge strane oni moraju da budu u toku, prosto moraju da prate, da razumeju i da se konsultuju sa svim onim instancama sa kojima mogu da se konsultuju.