Забрана друштвених мрежа за децу – шта показује пример Аустралије?

Немачки канцелар Фридрих Мерц сматра да би регулација друштвених мрежа могла да помогне у спречавању „дефицита личности и проблема у социјалном понашању младих“. Шпански премијер Педро Санчез жели да заштити децу од „дигиталног Дивљег запада“. Француски председник Емануел Макрон инсистира да „емоције наше деце и тинејџера нису на продају, нити смеју бити предмет манипулације“.

Иако ниједна европска земља још није у потпуности увела забрану друштвених мрежа за децу, намера је јасна – а процеси увођења забране у току. Норвешка, Грчка, Велика Британија, Данска, Италија и Холандија су међу бројним европским државама које разматрају неки облик забране. Уједно се и Европска унија све више окреће подршци таквој политици.

Многе владе вероватно ће се ослонити на искуство Аустралије која је у децембру прва на свету увела забрану друштвених мрежа за млађе од 16 година. Та политика ослања се на надзор самих компанија друштвених мрежа. Платформе као што су Фејсбук, Инстаграм, Снепчет, Тик-ток, Икс, Јутјуб и Редит – који је поднео тужбу против забране – сада имају старосна ограничења, док онлајн-игре и апликације за дописивање попут Вотсапа нису обухваћене забраном.

Шефица аустралијске Комисије за електронску безбедност, Џули Инман Грант, прошлог месеца је известила да су компаније које стоје иза друштвених мрежа „у првој половини децембра уклониле приступ за око 4,7 милиона налога деце млађе од 16 година“. Дојче велеу ипак, након упита, нису достављени новији подаци.

Ударне бројке не говоре целу причу

Тама Ливер, професор интернет студија на Универзитету Кертин у Перту, изјавио је за Дојче веле да те импресивне бројке, које су привукле пажњу многих у Европи, не морају нужно да буду одраз комплетне ситуације.

„Немамо детаљну разраду тог броја, нити знамо колико има нових налога отворено у истом периоду – могуће од стране тинејџера који се представљају као старији“, указао је Ливер.

Он додаје и да „многи млади од 13 до 15 година изгледа успевају да заобиђу забрану, док су други блокирани на неким платформама, али на некима нису.“ Такву процену потврђују и извештаји медија, али други стручњаци.

„На техничком нивоу, ограничења и непрецизност покушаја верификације старости путем селфија и других алата били су углавном непоуздани“, подсећа Ливер.

Да ли друге земље пребрзо следе Аустралију?

Талас европских, али и земаља света, попут Индије и Малезије – које желе да следе аустралијски пример, изненадио је Сузан Сојер из највећег аустралијског центра за истраживање дечијег здравља „Мардок“.

„Очекивала сам да ће постојати много већа опрезност у праћењу резултата аустралијске забране пре него што се друге владе у то укључе“, рекла је за Дојче веле. „Не знамо какви ће бити ефекти забране и морамо то пажљиво да евалуирамо. Владе не смеју да мисле да су забране друштвених мрежа чаробно решење за тај проблем.“

Ливер се слаже да би Европа за сада требало само да прати развој ситуације.

„Нико заправо не зна шта ће та забрана да донесе и какву ће разлику да направи у односу на период пре ње, али знамо сигурно да ће проћи године, а не месеци, пре него што се евентуално појави мерљива културна промена – ако се уопште појави. Имало би више смисла да друге земље сачекају и виде шта ће се догодити у Аустралији и које се лекције могу извући, пре него што пожуре са сопственим, непрецизним законодавством“, рекао је.

Да ли је забрана збунила тинејџере?

Истраживање које је водила Сојер, а представљено је сенатском одбору пре увођења забране, показало је да су деца узраста од 10 до 13 година показивала најизраженије негативне последице коришћења друштвених мрежа – нарочито девојчице. Иако у европским предлозима старосне границе нису исте као у Аустралији, она сматра да ће свака промена бити „спора и постепена“.

„У наредних неколико година садашња генерација деце од шест до десет година, која још немају приступ паметним телефонима или друштвеним мрежама, биће старија у тренутку када им родитељи први пут дозволе приступ мрежама. То ће бити промена друштвених норми која се неће догодити преко ноћи.“

Ливер се залаже за постепено увођење евентуалних забрана и дужи, дубљи период консултација са децом.

„Најзбуњенија група су они од 13 до 15 година, који су већ имали налоге на друштвеним мрежама, па су уклоњени са платформи, а затим ће се на њих вратити када напуне 16 година“, каже он. „Имало би много више смисла да се правила уводе постепено – да млађи од 13 не могу да отворе налоге до 16. године, али да они који већ имају налоге задрже приступ. Мислим да многи тинејџери од 13 до 15 година осећају да је забрана донета против њих, а не са њима и у њихову корист.“

Може ли аустралијски модел да функционише у Европи?

С обзиром на брзину којом Европа напредује ка забранама и досадашње одсуство дечијих гласова у расправи, то би могао бити проблем.

Међутим, др Штефан Драјер из хамбуршког Лајбниц института за истраживање медија, рекао је за Дојче веле да, према његовом мишљењу, Немачкој и Европи такве забране у ствари и нису потребне.

Он истиче да европски Закон о дигиталним услугама (Digital Services Act), који је усвојен пре годину дана, већ третира и регулише многе безбедносне бриге, те да начин на који функционише право Европске уније чини прилично сложеним обавезивање платформи да спроводе националне забране. Иако у ЕУ постоје различити начини за постизање сличних циљева, тај стручњак сматра да су подаци и даље нејасни.

„Поука за Европу је упозоравајућа: Аустралија показује јаз између политичког позива на одлучну забрану и техничких и правних сложености њене примене. Верификација старости у великим размерама захтева или свеобухватну инфраструктуру контроле, или пробабилистичко профилисање – при чему оба приступа представљају дубок упад у права свих корисника. Европа, са својим снажним оквирима заштите основних права и ГДПР‑ом, суочила би се са тим тензијама још израженије. Треба да учимо из потешкоћа Аустралије, а не да журимо да их поновимо.“