Poslodavci kažu da im je zapošljavanje generacije Zed noćna mora

Generacijski jaz nije ništa novo i predstavlja obred kroz koji prolazi svaka nova generacija, ali čini se da kada je u pitanju generacija Zed, postoji dublja podela i jači sukob.

Izgleda kao da nikada nije bilo važnije upoznavanje sa generacijom koja će voditi u budućnost. U svom izveštaju o ovoj generaciji, „Dilojt“ piše: „Kako sve više bumera bude odlazilo u penziju, generacija Zed će dolaziti na njihova mesta, donoseći potpuno drugačiji pogled na svet i perspektivu u pogledu karijere i uspeha na radnom mestu.“

Ovu starosnu grupu opisuje kao društveno svesnu kohortu koja „proaktivno traži prilike za učenje kako bi unapredila svoje veštine“ i „želi različite i preduzetničke mogućnosti“.

Međutim, oni koji su imali prilike da zapošljavaju i rade sa pripadnicima generacije Zed, kažu da uglavnom imaju negativna iskustva, piše britanski Telegraf.

Džejms Meknil je bio zadužen za prodajni tim organizacije koja je prikupljala muzičke honorare i često je dobijao molbe za posao od dvadesetogodišnjaka koji su želeli da se pridruži kompaniji.

„Zakazali bismo im intervjue, ali oni se jednostavno ne bi pojavili, ili bi zaksnili, ili bi se pojavili i bili potpuno nepripremljeni“, kaže Meknil. „Ne bi znali ništa o poslu, niti zašto su došli.“

Džejd Arnel, deli Meknilovo ogorčenje generacijom Zed. Ona je oprezna kada je u pitanju generalizacija – jedan od najboljih zaposlenih u njenoj kompaniji, „Rebelion marketing“ je pripadnik ove generacije – ali priznaje da je četvoro morala da otpusti jer su bili nepouzdani.

Za Meknila, međutim, pojedini pripadnici generacije Zed jedva uspevaju da prođu intervju za posao, bez obzira što imaju sofisticirane veštine.

„Najveći problem kod intervjua je bio način izražavanja i jezik koji koriste. I obično jako negativno gledaju na različite stvari.“

Često su znali da kažu, na primer da im je prethodni posao bio „sr..e“, da je šef bio užasan, nabrajaju koje su ih stvari nervirale, što naravno svakog poslodavca obeshrabri da primi takvu osobu.

Meknilu se dogodilo i da se dvojica kandidata koje su primili, i to na relativno dobru poziciju, i koji je trebalo da dobiju službeni automobil, laptop i telefon, prosto se nisu pojavili na poslu, niti su se javili telefonom, niti odgovorili na imejl. „Samo su nestali sa lica zemlje“, kaže Meknil.

Takođe, „plaše se da telefoniraju“ i misle da komunikaciju treba obavljati samo elektronskom poštom ili SMS porukama.

„U vreme kada sam počeo da se bavim prodajom, sve se radilo telefonom. Elektronska pošta je bila sporedna stvar. Dešavalo se da neće da se jave na telefon i razgovaraju sa nekim jer prosto ne vole neposrednu komunikaciju ili konfrontaciju. Oni su dobri sa tehnologijom, ali nisu dobri u običnim životnim veštinama“, smatra Meknil.

Arnelova takođe opisuje svoje iskustvo sa generacijom Zed kao „prilično loše“. Ističe da u njenoj marketinškoj firmi zaposleni nemaju striktno radno vreme, mogu da uzmu i 32 dana godišnjeg odmora i da se usavršavaju o trošku kompanije, ali da priradnici generacije Zed zloupotrebljavaju ove pogodnosti.

„Oni žele sve privilegije, ali malo su spremni da daju zauzvrat. Kao da ih ne zanima niko drugi osim njihovog ličnog prostora i iskustva, onoga što im je potrebno i šta žele. Čini se da dalje od toga ne razmišljaju."

Što je najgore, dodaje Arnelova, „Imala sam situaciju više puta sa zaposlenima koji su bukvalno izlazili sa svojim prijateljima po ceo dan, a onda su u radili svoj posao u 3 ujutro, pijani. I nije im bilo jasno zašto je to neprihvatljivo.“ Čak bi priznali šta su radili, dodaje Džejd Ardel.

„Dok ne dostignu određene godine, mislim da jednostavno ne bi trebalo da rade na daljinu, morali bi da budu u kancelarijskom okruženju. Iako tvrde da žele slobodu i fleksibilnost, nisu strukturirani da budu disciplinovani”.

Meknil je imao više zaposlenih pripadnika generacije Zed koji su tražili fleksibilno radno vreme, ali da su „automatski pretpostavili da to znači da uvek mogu da rade od kuće i bila je prava bitka dovesti ih u kancelariju“.

Meknil i Arnelova ipak ne žele da generalizuju svoja iskustva. Priznaju da im je potrebno više vremena za razgovor sa kandidatima za posao, a Meknil za nevolje generacije Zed krivi tehnologiju koja „stvari čini previše lakim, tako da kada im nešto ne uspe, ne znaju kako da prevaziđu problem“, ali i škole koje ih ne pripremaju za „stvaran svet“.

Dvadesetsegmogodišnja Šošana Dejvis koja je osnovala konsultantsku kuću koja pomaže mladim ljudima i poslodavcima da zajedno izgrade bolje odnose na poslu, kaže da je internet oblikovao očekivanja, posebno u vezi sa radom na daljinu.

„Toliko se glamurozno predstavlja ideja o radu sa bilo kog mesta na planeti, što je marketinški vrlo atraktivno.“

Iako se slaže da zedovci imaju problema sa telefoniranjem ili to što izbegavaju da uključe kameru tokom video poziva, ali misli da za takvo njihovo ponašanje ima više simpatičnih razloga, ali da se ne sme zaboraviti ni perido pandemije koronavirusa.

Neki istraživači ukazuju i na to da generacija Zed – koja je odrasla uz društvene medije i influensere koji ih ohrabruju da budu autentični – uglavnom govori i oblači se mnogo „neformalnije“, što može dovesti do toga da ih starije kolege i poslodavci doživljavaju kao neprofesionalne.

Šošana Dejvis otkriva i da su veoma ambiciozni. „Ponekad dobijam povratne informacije od klijenata da su previše ambiciozni. Žele da trče i pre nego što prohodaju.“

To takođe može biti izvor nesporazuma, jer poslodavci misle da njihovi mladi zaposlenici prebrzo traže unapređenje koje im ne pripada, dok mlađe generacije jednostavno žele sve odmah i što pre.

S obzirom na demografske trendove, uskoro ćemo imati sve više prilike da se uverimo kakvi su pripadnici generacije Zed na radnom mestu.