Kada neko dobije najtežu dijagnozu, kako mu pomoći

„Ne izgledaju svi parkovi baš ovako... U nekima se ne čuju dečja graja i smeh.“ Priča Bebe Golubović počinje u parku ispred Klinike za onkologiju i radiologiju, 29. februara, pre sedam godina.

„Bila sam na konzilijumu i kada su mi dali taj papir bila sam potpuno zbunjena i vrlo uplašena. I došla sam u ovaj park besciljno. U tom, momentu je vetar dunuo i oteo mi je taj papir iz ruke. Moje sećanje na ovaj park je sećanje na jurnjavu za papirom sa nalazima sa konzilijuma koje sam konačno uhvatila na nekoj klupi. Sela sam i toliko plakala da ništa nisam oko sebe primećivala“, seća se Beba Golubović.

Svake godine oko 40.000 građana u Srbiji oboli od neke vrsta karcinoma. Iako je psihološka podrška obolelima i njihovim porodicama važna skoro koliko i samo lečenje, tek polovina pacijenata zatraži pomoć u savetovalištu na Institutu za onkologiju.

„Informacija je ušla u glavu i traži put do mozga. To je nešto što se meni desilo, baš tako. Rekli su mi da imam rak, rekli su mi da je situacija teška. To je onda bauljalo negde po mojoj glavi, ali do mene to nije dopiralo dobrih godinu dana“, navodi Sava Filipović.

Kada čovek dobije najtežu dijagnozu, prva reakcija je šok. Prate ga tuga, strah, bes i osećaj usamljenosti. Svako se sa problemom suočava na svoj način. Pacijentima je najteže, kažu psihoterapeuti, da prihvate da nisu više zdravi.

„Suočavanje sa dijagnozom malignog oboljenja može biti izuzetno stresno, tako da je važno naglasiti da osoba koja oseća sve ove reakcije, nije psihički slaba, kao što se često veruje, to je zabluda. Kada osoba dođe u kontakt sa ovim osećanjima to je odraz nenje snage, jačine i hrabrosti“, naglašava Aleksandar Rangelov, psihoterapeut na Institutu za onkologiju i radiologiju.

Ima onih koji u savetovalište idu redovno i godinama nakon što su dobili dijagnozu. Beba već sedam godina, a Savo 11. U savetovalištu obolelima, ali i njihovim porodicama pomažu da razumeju bolest i da se bore sa njom. Tu mogu da čuju korisne savete: kako da se hrane, pravilno vežbaju, kako da se odmaraju, koriste slobodno vreme i kako se pobeđuju strahovi.

„Odlazak na psihoterapiju mi je pomogao da ponovo sastavim svoj život, da ponovo naučim da živim, da živim dan po dan i da prihvatim sve ono što je lepo u životu, da mi fokus bude na nečemu što je dobro i da na taj način živim sa svojim strahovima i na neki način da ih minimalizujem“, dodaje Beba Golubović.

„Ja sam zahvaljujući toj bolesti, koja je zaista teška i u nekom trenutku se činilo da će biti smrtonosna, dobio priliku da se menjam. I ja sam danas potpuno drugačiji čovek nego  što sam bio kada sma se razboleo“, ističe Filipović.

Savetovalište im je pomoglo ne samo da promene svoj odnos prema bolesti već i prema životu. Zato danas, posle toliko godina borbe, kažu da im nije isti čak ni ovaj park gde su, na nekoj od ovih klupa, pokušavali da razumeju dijagnozu.

Kada razgovarate danas sa njima, ne možete ni da pomislite da su prošli kroz takve strahove.