U potrazi za ajkulama, ili kako je protekla mala maldivska avantura 

Od mnogobrojnih morskih aktivnosti koje se nude turistima na Maldivima, rajskoj ostrvskoj zemlji u Indijskom okeanu, od ronjenja oko koralnih grebena, posmatranja delfina, ili plivanja sa kornjačama i ražama, verovatno su najposećeniji izleti na kojima imaju bliski susret sa ajkulama.

Čudna je ljudska fascinacija ovim morskim stvorenjima i taj iskonski strah, pothranjen verovatno Spilbergovom maštom i Holivudom, a ne statističkim podacima, kao da smo bezmalo svi u nekom prošlom životu bili neko bespomoćno morsko biće, u panici od čeljusti ovih nemani. 

U svakom slučaju taj je izlet najuzbudljiviji, a u skladu sa tim i cena. Na ostrvu Difušiju, severno od prestonice, kretala se između 75 i 85 dolara. Poveći udarac na budžet, pogotovo iz perspektive nekog ko je, poput mene, uz svoj All you can fly vaučer, do Malèa doleteo za svega dvadesetak.

Na nešto jeftinijem Himafušiju, malo južnije, u malom hotelu u kojem sam odsela, ponuđen mi je izlet hranjenja ajkula za 50 dolara. "Hm, ne planiraju valjda nama da nahrane te ajkule", pomislila sam. 

Do sada sam one manje, koralne, viđala u plićaku na plažama, ove bi trebalo da budu nešto veće. Biti oči u oči sa njihovim zastrašujućim zubima, ali ih sa bezbedne udaljenosti posmatrati kako gutaju plen, bio je primamljiv izazov. Zamišljala sam neki od turističkih brodića, usidrenih u luci. Bili su otprilike slične veličine kao onaj iz Spilbergovog prvenca. Naš će valjda izdržati do kraja filma, ponadala sam se.

Posle jednog dana premišljanja, odlučila sam da mi taj izlet bude poslastica poslednjeg dana boravka. 

Krenuli smo kasno po podne, mlada Poljakinja i ja, a na brodu nam se pridružio i jedan Finac. Širok osmeh razvukao mu se preko lica kad je čuo odakle sam i rekao: "Hvala". Bio je u Beogradu i očigledno mu je ostao u lepoj uspomeni.

Nas je pratio Habib iz hotela, organizator puta. 

Kada smo videle naš brodić u luci, samo što nas šlog nije strefio! Mala plitka ribarska barka od jedva pet metara, koja nije imala čak ni normalne stranice, nego ravna, sa svega pet centimetara uzdignutom ivicom, i udubljenjem u sredini namenjenim ulovu. Jedan od ribara upravlja motorom, drugi stoji u toj rupi s kofom nekakvih ribljih iznutrica kojima će vabiti ajkule.

Na brodiću ni mesta za sedenje. Nas dve smo se smestile na sanduk za ribarski pribor, dok je Finac stajao, pridržavajući se za jarbol. Isplovili smo iz luke, sve nadajući se da nas neki od talasa obližnjih većih brodova neće potopiti. 

Posle par stotina metara stajemo i "vabitelj" počinje da baca ribu u more. Praktično smo i na samo par stotina metara od bikini plaže na kojoj se kupam svaki dan. Misao koja me ne ostavlja ravnodušnom.

Puni nade čekamo morske predatore. Razmišljam kako bi nas, da sad naiđe jedna velika bela, progutala tako sve zajedno s brodićem, ali možda je i moju svest preoblikovala holivudska kinematografija.

Nasmejani smo i šalimo se opušteno, iako mi moja saputnica priznaje da nikad ne bi krenula na ovaj izlet da joj nisam rekla da idem ja.

Kud mi to reče, sad treba i ovo lepo dete da nosim na duši!

Ubrzo se iz vode pomalja nešto veliko. Uzbuđenje raste, ali… Ogromne raže, poput morskih letećih tanjira, prilaze brodu da se hrane. 

Setih se kako je prošao Stiv Irvin, a na njega su me, čim sam im slala prve slike raža u plićaku, kada sam stigla na Maldive, odmah upozorili i brat i drugarica. 

Neustrašivi australijski lovac na krokodile, skončao je usred okeana, snimajući film, kada mu je jedna od velikih raža s kojima je plivao, iznenada repom probola srce. 

Ali, mislimo pozitivno, raže samo gledamo, nadajući se da ćemo ugledati i ajkule. Habib se kune da ih je bilo tokom svakog izleta poslednjih meseci. 

Nismo valjda bacili pare samo na raže. 

Otplovljavali smo do još nekih mesta u zalivu, bacali hranu, ali se osim nepravedno potcenjenih raža i još nekih manjih riba, koje baš nismo razaznavali u dubini, nije pojavio niko.

Čak ni one male koralne, koje sam do sada viđala u plićaku.

Kofa sa ribljim iznutricama se ispraznila.

Finac je prešao na obližnji brodić da ide na noćno pecanje. 

Možda mu se posreći, pa tamo nešto i ugleda. Ili bar upeca neku tunu ili barakudu.

Habib za utehu priča kako se desilo jednom tokom izleta da se turista napravio pametan i poželeo da vodootpornim telefonom napravi podvodne fotografije čeljusti koje gutaju plen, pa spustio telefon zakačen za štap sa broda u more. Na kraju je ostao i bez slika i bez telefona. Ajkula ne bira, pojede sve. Pa i nečije uspomene s letovanja.

Naše uspomene i telefoni ostali su srećom zdravi i čitavi. 

Ajkule videli nismo. Nismo bili sigurni treba li da zbog toga budemo tužni ili srećni. 

Da nam ne bi izlet bio baš potpuno razočaranje, brodić je produžio na obližnji peščani sprud, nasred mora, ispred luksuznog rizorta na ostrvcetu prekoputa. Da umesto dramatičnih slika morskih nemani, napravimo na tom atraktivnom mestu, nekoliko idiličnih fotografija za kraj.

Susret sa ajkulama prinudno smo odložili za neki drugi put.