Fric Votruba u Belvederu: Čovek od kamena na postolju od kartona

Umetnički put Frica Votrube (Fritz Wotruba) je počeo ranih tridesetih godina. Zanimale su ga samo ljudske forme, lice i telo, te im je ostao veran kroz čitavu karijeru.

Prvih godina je u skulpturi i plastici pokušavao da pokaže ono što su Egon Šile, Gustav Klimt ili Oskar Kokoška pokazivali u slikarstvu, mršava, elegantna tela. Brzo je našao novi jezik formi, ostavio iza sebe i ekspresionizam i lakoću bečke Secesije.

Okrenuo se grubim kamenim blokovima od kojih je sklapao kubična ljudska tela kao tektonske strukture. Prebacio je telo iz figuralnosti u geometriju, uveo apstrakciju a zadržao emociju, što mu je donelo svetsku slavu. Do popularnosti u Austriji je došao kasnije, polako i uvek ispočetka.

Belvedere je danas vlasnik Votrubinog nasleđa, nekih 500 skulptura i plastika, uz to grafika i crteža. Popularno bi se reklo, Belvedere ima pun podrum Votrubea.

U centru postavke u Belvederevom paviljonu savremene umetnosti, Haus 21, stoji Votruba internacionalna zvezda, ne Votruba austrijski umetnik.

Izabrano je 25 velikih bronzanih plastika i petnaestak kamenih skulptura, koje pokrivaju sve faze umetnikovog rada od 1928. do 1974. Uz njih su, kao par za poređenje, postavljeni Alberto Đakometi, Žak Lipšic, Marino Marini i Henri Mur.

Scenografija je genijalni dodatak i samostalna vrednost postavke. Bečki arhitektonski biro Next Enterprise je Votrubu i kolege stavio na stepenastu traku od jeftinog ambalažnog kartona slaganog u stilu pčelinjeg saća. S jedne strane da višetonske skulpture ne propadnu kroz pod, s druge kao simbol Votrubine temeljne skromnosti kao čoveka.

Votruba, sin sluškinje i šegrta

Dva su dva razloga zbog kojih su Votrubu pratile drame na domaćoj sceni, u blažim slučajevima ignorisanje. Kad je bečka kulturna scena bila nacistička, Votruba je bio socijalista u egzilu. Kad je bečka kulturna scena posle 1945. želela da zaboravi kakva je bila, Votruba je podsećao.

Fric Votruba je rođen 1907. u Beču, tada prestonici Austrougarske monarhije. Krenuo je iz najnižih društvenih slojeva. Majka Mađarica je bila sluškinja i pralja, otac Čeh krojački šegrt. Fric, punim imenom Fridrih je bio njihovo osmo i najmlađe dete.

Višestruko obeležen u socijalnom smislu, Votrubini izgledi na izvlačenje s dna društvene lestvice nisu bili sjajni. Pomoglo mu je ono što se u trenutku njegovog dolaska na svet činilo nemogućim, raspad Monarhije.

Iz poraza Austrougarske u Velikom ratu izašla je Prva austrijska republika. Konzervativne snage su dobile jaku levicu za konkurenta. Socijaldemokratska partija je bila najsnažnija u Beču, gde je pobeđivala na izborima i od 1919. do 1934. postavljala gradske vlade. „Crveni Beč“ je ime pod kojim je taj period zabeležen u istoriji.

Mladi Votruba je izučio zanat za gravera, priključio se levici i ušao u socijalističku omladinu. Njegovo opredeljenje nije bilo samo ideološko, već i egzistencijalno. Socijalisti su uveli brigu o deci iz ugroženih slojeva, slali ih na oporavak, vodili na ekskurzije. Tako je Fric, sin pralje i šegrta, prvi put video more u Istri.

Zahvalnost levici, poštovanje za ideje društvene pravičnosti, ostalo je u njemu kao ponos proletera, kaže kustoskinja izložbe Gabriele Šteker-Spevak.

Votrubu je privlačilo vajarstvo, ali studiranje je i u Crvenom Beču bilo elitističko pitanje. Za početak, upisao se na večernji kurs pri Visokoj školi primenjene umetnosti, danas fakultetu. Kroz upornost i talenat je 1926. uspeo da uđe na akademski smer vajarstva, ali nije završio studije. Izbačen je nakon tri godine zbog disciplinskih prekršaja.

To mu nije smetalo za karijeru, jer je, kaže anegdota iz tog vremena, izbačen sa najboljim preporukama.

Grad mu je dodelio atelje, dobio je prve javne narudžbe. Postao je član nacionalnih umetničkih udruženja, između ostalog i najpoznatijeg, Bečke secesije.

Predstavljao je Austriju na Bijenalu u Veneciji 1932, iako je to bilo Musolinijevo Bijenale. Ali, ako su fašisti vladali Italijom, nisu još Austrijom.

Kad austrofašizam postane nacizam

Sve se promenilo 1934, kada su austrijski fašisti, grana ideološki bliskija italijanskim fašistima, nego nemačkim nacionalsocijalistima, pučem došli na vlast.

Počela su zastrašivanja i progoni, što je još bilo daleko od onog što se u isto vreme događalo u Nemačkoj. Kao socijalista, Votruba je takođe bio na meti. Bez želje da se pomiri sa puzajućim terorom, Votruba je sa ženom, bečkom Jevrejkom, emigrirao u Cirih, gde je ostao nepunu godinu, izdržavajući se kao kamenorezac.

Vratio se u Beč na nagovor i molbe prijatelja iz gradske umetničke scene. Najuporniji u pozivima je bio slikar Karl Mol, čije će ime neki čitaoci prepoznati kao očuha Alme Maler/Gropius/Verfel.

Votruba se na garancije prijatelja Mola vratio u Beč. Posao bi krenuo pa stao. Pravi Hitlerov nacionalsocijalizam je polako iznutra preuzimao sve tačke javnog interesa, zamenjujući mlake pozicije austrofašizma.

Votruba je izašao iz svih umetničkih udruženja, javno kritikujući njihovu ideološku blizinu s nacizmom. Posle Anšlusa i pripajanja Austrije Trećem rajhu 1938. bračni par je ponovo emigrirao u Švajcarsku.

Karl Mol je, i to je isto interesantno, postao vatreni nacista, te u proleće 1945, kad su Rusi ulazili u grad, izvršio samoubistvo sa (biološkom) ćerkom i zetom, ostavljajući pismo „...kakav je to svet bez Firera“.

Votrubin drugi povratak kući

Odmah po oslobađanju ili, ta dilema nikad nije rešena, kapitulaciji Austrije 1945. počelo je pročešljavanje javnih institucija. Denacifikacija je bila posebno dramatična u kulturnom pogonu, jer je on i personalno i estetski bio glavno polje rada nacističkih ideologa.

Za v.d. rektora Akademije likovnih umetnosti je 1945 imenovan slikar Herber Bekl, od kog se očekivalo da skupi tim i uvede red na fakultetu. Da utvrdi ko je bio član Hitlerove Nacionalsocijalističke radničke partije/NSDAP jer je hteo, ko jer nije imao kud.

Bekl je odmah doveo Votrubu iz Švajcarske i postavio ga za profesora vajarstva na Akademiji, gde je ostao do smrti 1975.

Koliko je proces denacifikacije generalno bio težak, organizaciono, moralno i operativno, pokazuju već dva podatka, izabrana zbog relevantnosti za priču o Votrubi.

Dve trećine profesora na Akademiji su direktno stajali na pozicijama nacizma. Uz to, sam Bekl je bio u NSDAP-u (broj partijske knjižice 8.469.908), ali je od okupacionih/oslobodilačkih snaga ocenjen kao „oportunista“, onaj ko je ušao u partiju da bi preživeo, i nikad nije prihvatio nacističku estetiku, niti se politički angažovao. Beklu je posle 1945. pomoglo i to što je bio duboko religiozan, što znači od nacista samo tolerisan.

Težina u procesima ideoloških čišćenja u Austriji, tu među kulturnjacima gde nije bilo direktnih počinilaca zločina, nije dolazila od toga koga izbaciti, već koga ne. To je ostao opšti obrazac austrijske kulturne scene u trenucima krize: Koga će od svojih, ne u smislu politički svojih, već svojih po naciji ili mestu rođenja, da isteraju i izbace, a koga će spasiti na osnovu realno mogućih olakšavajućih okolnosti. Potpuno drugačiji refleks od onog koji sledi srpska nacija u svojoj kulturnoj istoriji.

Votruba se dakle vratio 1945 na osnovu garancija svog prijateja Bekla. Grad mu je odmah dodelio atelje, ali je iz njega prvo trebao da izađe kolega vajar, jedan od bivših „oportunističkih“ članova NSDAP-a. Kolega oportunista međutim nije izlazio, pa je proleter Votruba došao s prijateljima i izbacio ga na ulicu zajedno sa stvarima.

Usledio je još jedan disciplinski postupak protiv Votrube, ovog puta bez posledica.

Votruba, prorok u Njujorku

Posle 1945. je Votruba postao veliko internacionalno ime. Izlagao je u Njujorku, Amsterdamu, Londonu, Parizu. Kod kuće su neki shvatali njegovo visoko mesto u istoriji umetnosti, ali većina ga je samo trpela zbog međunarodnog statusa. Još pet puta je predstavljao Austriju na Bijenalu u Veneciji, dva puta na Dokumenti u Kaselu.

Jedan podatak dobro ilustruje razliku između cenjenog i voljenog umetnika. U Salcburgu su paralelno, ali odvojeno izlagali Jozef Torak, omiljeni Hitlerov vajar, i Fric Votruba, begunac od nacizma. Torakovu izložbu je te 1950. godine videlo 22.000 posetilaca, Votrubinu 763, kažu kustoskinje.

Upravo otvorena izložba u paviljonu Haus 21, ne ispravlja nikakve istorijske nepravde. Njih više nema. Votruba je posle Njujorka osvojio i Beč i umro kao istaknuti nacionalni umetnik.

Gradu je ostavio i jedan geografski marker, crkvu od 152 betonska bloka, svaki težine od jedne i po do dve tone. Podigao je na uzvisini koja je u Trećem rajhu služila kao vojni poligon i kasarnu.

Votrubina crkva i dalje stoji na brdu iznad Beča. Votrubina je po dizajnu, ne po religiji koju nije imao.

Danas je veliki magnet za turiste iz čitavog sveta, čuvarica areala i grada, austrijski Stonhendž.