Тканине као уметност – Белведере представља револуционарно наслеђе Ани Алберс

Ани Алберс, тада Флајшман, рођена је у Берлину 1899. Уписала је текстил и ткање у вајмарском Баухаусу, после постала прва професорка на том смеру. Валтер Гропијус и пријатељи су промовисали нешто тада незамисливо – спајање уметности и заната.

Удала се за сликара и професора Јозефа Алберса, емигрирала у Америку 1933. и тамо наставила рад на Колеџу Блек Маунтин, уточишту избеглих европских уметника. Материјалност савремених уметности дугује много Ани Алберс.

„На курсевима у Баухаусу, поготово код текстила, полазници су учили један од другог. Када је схватила Гропијусов концепт који је занате и вештине окупљао под капом уметничког дизајна као колективног пројекта, то је потпуно обузело. Напољу су били ратови, унутра заједништво сродних душа“, објашњава Бренда Даниловиц, кустоскиња и директорка Фондације Алберс.

„Њени штофови су модерни и експериментални. Користила је природна и синтетичка влакна. Негде блистају кристали и свила, негде мат све гута. За дипломски рад је развила посебан штоф који одбија светлост и упија звук. Нека њена дела су уметност и тако смо их уоквирили као слике, друга су функција и занат“, истакла је кустоскиња Кати Ренер.

Тим кустоса, а има их шест између Њу Хејвена, Берна и Беча, држи се централног принципа Баухауса, да све уметности раде у славу архитектуре. Одатле наслов изложбе Конструкција текстила.

Гропијус је свеприсутан, али не и Готфрид Земпер, отац теорије да се архитектура развила као аналогон текстила.

„Она нигде не спомиње Земпера, али мора да га је читала. Кад Алберсова пише о чворовима, како се повезују у људско станиште, то је сигурно Земпер. Али да га прогласи за идејног вођу, то није рекла. Гропијус је био њен учитељ, ту онда нема много места за друге. А и није била нарочито великодушна да открива своје тајне. Боље се продаје ко ћути“, нагласила је кустоскиња Бренда Даниловиц, директорка Фондације Алберс.

Колико год је Гропијусова школа заговарала једнакост полова, баухаусовци су имали мачо црту и видели мушкарце као боље уметнике. Ани Алберс је то променила и данас равноправно стоји с њима на пиједесталу уметничког дизајна. Све исткано и исплетено, то су нити победе.