Japanska čajna ceremonija – harmonija, poštovanje, čistoća i mir

U širem centru Tokija, u kvartu Komagome gde se, kao i drugde u tom gradu, sive i smeđe stambene i poslovne zgrade ređaju jedna do druge ali nema atraktivnih tržnih centara i zabavnih sadržaja, u nevelikom stanu u japanskom stilu sa podnim presvlakama od bambusove trske i lakim pregradnim vratima od papira i drveta pozdravlja nas devedesetdvogodišnja učiteljica čajne ceremonije Fumiko Jamada, oštroumna gospođa živog duha, koja se dobro kreće i satima neumorno daje uputstva svojim učenicama.

Uprošćene demonstracije te stare kulturne forme u saradnji sa privatnim školama danas nude turističke agencije, a stranci se mogu upoznati s njom, odnosno, okušati u spravljanju čaja u tradicionalnom japanskom maniru, i uz pomoć domaćih volontera na fakultetima i u studentskim domovima. No, gonjenji radoznalošću tražimo autentičan doživljaj – želimo da prisustvujemo času tradicionalne čajne ceremonije kakav japanski majstori drže za svoje učenike.

Odrasla u unutrašnjosti na severu zemlje tokom rata i perioda posleratne gladi, u doba kada su veštine poput šivenja, pripreme ikebane i služenja čaja za puno devojki još uvek bile preduslov za udaju, gospođa Jamada odiše mudrošću i poseduje jasnoću u izražavanju koje može da izbrusi samo iskustvo teškog života.

Njen iskreni odgovor na naše pitanje o tome šta ju je privuklo da se posveti čaju, isprepletan sa otvorenim i trezvenim razgovorom o bombardovanju i nemaštini, podseća da život nije filmska bajka u kojoj obavezno triumfuje neutaživa želja za bavljenjem određenom profesijom ili veštinom, već splet složenih društvenih okolnosti i vaspitanja na koje pojedinac ne može puno da utiče.

„Mene je otac usmerio – smatrao je da pošto sam devojčica treba da se bavim nekom praktičnom umetnošću, pa je u poslednjoj godini rata angažovao učiteljicu za mene,“ kaže ona i dodaje: „Sada sam mu zahvalna što mi je pružio tu priliku jer su me širina i dubina Puta čaja potpuno očarali".

Put čaja

Iako se ritualizovano spravljanje i serviranje tog napitka na Zapadu naziva čajnom ceremonijom, zbog duhovnih vrednosti čiju praksu podrazumeva, te predanosti i posvećenosti koju zahteva, bavljenje čajem u Zemlji izlazećeg sunca se smatra Putem, slično drugim tradicionalnim formama umetnosti ili borilačkim veštinama.

Privlačnost Puta čaja, ističe gospođa Jamada, leži upravo u njegovoj višeslojnosti i raznovrsnosti – u činjenici da sadrži filozofsku dimenziju, da zahteva puno teoretskog znanja, kao i veštinu i spretnost:„Bavljenje čajem se zasniva se na tri stuba: duhovnosti, nauci i praktičnom umeću“, objašnjava ona. „Put je širok i dubok – sadrži filozofiju i iskustvo stečeno kroz istoriju. Nauka obuhvata učenje istorijskih činjenica, saznavanje o grnčariji i arhitekturi, pošto imamo čajne sobe, ali i o botanici, jer imamo vrtove i koristimo cveće za ukras. Praksa je priprema i služenje čaja. Sve to spada u Put čaja".

I zaista, osim ispijanja zelenog napitka i razgovora sa domaćinom, doživljaj čajne ceremonije, koja u svojoj punoj formi traje nekoliko sati, obuhvata i konzumiranje lake hrane, kao i vizuelno uživanje u keramičkim posudama koje se koriste za pripremu čaja, u cvetu izabranom u skladu sa godišnjim dobom i ugođajem koji se želi postići, te kaligrafskom radu obešenom na zidu, koji najčešće prenosi određeni stih, duhovni princip ili poslovicu.

Kada se čaj servira u vrtu hrama, vile ili čajdžinice, više ili manje svesno dušu prožima i atmosfera nenametljive, tihe lepote koju u njemu tvore lišće, mahovina, kamen, česma ili potočić, te stare građevine od drveta i papira.

Otud, potpuno posvećivanje čajnoj ceremoniji podrazumeva sticanje veština i znanja i iz oblasti grnčarstva, umetnosti aranžiranja cveća (ikebane), poezije, kaligrafije, kuvanja, pa i sađenja i održavanja vrta.

Tečni žad

Smatra se da su čaj u Japan iz Kine u vreme vladavine dinastije Tang doneli budistički sveštenici, najkasnije u 8. veku – o tome svedoči zapis da je japanski car Šomu 729. godine predvodio susret sa sto budističkih monaha kojima je u ime dvora ponudio čaj.

U drevnoj Kini, nazivan i tečnim žadom, čaj je najpre korišćen kao lek protiv upala i prehlade - taoistički adepti su čak verovali da on može doneti besmrtnost. Izmrvljen i oblikovan u komade nalik kolačićima, svojevremeno se kuvao sa drugim biljakama, poput pirinča i đumbira, da bi se vremenom u budističkim hramovima ustalio kao napitak koji pospešuje budnost i koncentraciju, te olakšava meditaciju.

Mada je japanska čajna ceremonija, koja je postepeno ustanovljena u 15. i 16. veku, već stolećima poznata po estetskim i duhovnim idealima kao što su jednostavnost, skromnost i nerazmetanje, pre njenog konačnog utemeljenja čajni susreti u Japanu su dugo bili otmeni provod rezervisan za plemstvo u kojem je figurisalo skupo posuđe visokog kvaliteta napravljeno u Kini, te prostorije bile bogato ukrašavane. Na tim okupljanjima je sastavljana poezija, a krem tadašnjeg društva umeo je i da se zabavi tako što bi se takmičio u tome ko može da po ukusu bolje prepozna određene sorte čaja.

Estetika, moral i samospoznaja

Promene će nastupiti počev od 15. veka kada je Murata Đuko, budistički monah koji je upražnjavao srednjovekovni ideal pustinjaštva, odnosno, skromnog ali prefinjenog samačkog života u prirodi posvećenog religijskoj kontemplaciji i umetnosti, preneo običaj ispijanja čaja iz prostranih dvorana hramova i plemićkih vila u male, skromne prostorije i počeo da uz kineski porcelan koristi i domaću grnčariju.

On je u čin spravljanja i služenja čaja svesno uneo duhovnu dimenziju – smatrao je da on treba da izražava poštovanje, odiše čistotom i donese duševni mir. Svoje učenike upozoravao je da su nadmenost i razmetanje (imovinom i znanjem) najštetniji i opominjao da ne budu ljubomorni na starije i veštije od sebe, te da ne potcenjuju početnike kada jednom uznapreduju.

Osim toga, inspirisan poezijom, nastojao je i da, nasuprot lako primetnoj privlačnosti rascvetalog i bujnog, ostvari dublji ideal lepote „hladnog i uvelog“, ali i kritikovao one koji taj koncept usvajaju površno iz pomodnih razloga.

Važan doprinos uobličavanju japanske čajne ceremonije dao je i zen monah i pesnik Takeno Đo, koji je u nju ulio elemente učenja čiji je bio poklonik: afirmaciju nepotpunog, nesavršenog i dotrajalog, te ideju da u sveopštoj prolaznosti treba biti svestan svakog trenutka, odnosno, da je svaka čajna ceremonija, kao i sve što činimo u životu, drugačija i neponovljiva.

Čajnu ceremoniju dalje je u 16. veku usavršio poklonik zena majstor Sen no Rikju koji je, uz poštovanje, čistotu u fizičkom i duhovnom smislu i duševni mir, naglašavao harmoniju – među učesnicima i sa prirodom.

On je prekinuo praksu izlaganja posuđa pred čajnu ceremoniju, čime je pažnju učesnika usmerio na pripremu i uživanje u samom napitku i druženje, te eliminisao razmetanje bogatstvom i vezivanje za predmete. Za mesto održavanja čajne ceremonije birao je tesne, trošne kolibe rustičnog izgleda okružene zelenilom i, u vremenu društvenog previranja i beskrajnih sukoba za moć, uspeo da od nje napravi oazu spokoja i ukusa.

Ulaz u svoju čajnu kolibu namerno je napravio niskim tako da i slavni ratnici i plemići najvišeg statusa moraju da se pognu kad ulaze i za sobom (simbolično) ostave taštinu i ponos.

Tako je čajna ceremonija vremenom usvojila i razvila karakteristično japansku, budističkim senzibilitetom prožetu estetiku koja smisao nalazi u pejzažima i stvarima koje bude osećaj usamljenosti i tuge i vrednuje nenametljivo, nepravilno, okrnjeno i dotrajalo (vabi i sabi). Ona je upila i sama jasno definisala moralne i egzistencijalne vrednosti, od kojih mnoge budističkog porekla, kao što su nevezivanje za reputaciju i slavu, odnosno, skromnost i poniznost, te samospoznaja, duhovni mir i življenje u sadašnjem trenutku.

Čajna ceremonija, međutim, sadrži i elemente koji potiču iz domaće mnogobožačke religije šinto, od kojih je najočigledniji običaj da se u vrtu, pred stupanje u čajdžinicu, nalik ritualu pročišćenja u šinto hramovima, po rukama pospe i ustima prinese voda, za koju se veruje da osim prljavštine spira i greh i nesreću. Put čaja neguje i vrline koje su važne u šinto pogledu na svet – poštenje i zahvalnost, moralnu i fizičku čistoću, ali i one koje zagovara konfučijanstvo, kao što su harmonija i poštovanje za druge.

Čajna ceremonija kao fini ženski hobi

I dok budističku estetiku i vrednosti u čajnoj ceremoniji i danas naročito neguju i naglašavaju sveštenici te religije, duhovnu i moralnu dimenziju čuvaju i obični građani koji se njome bave u svakodnevnom, svetovnom životu. To se može videti i na časovima koje drži gospođa Jamada, između ostalog i u zakletvi kojom počinju, a u kojoj ona i njeni učenici svaki put iznova sebe podsećaju da treba da budu zahvalni za ono što imaju, da se prema svima odnose sa uvažavanjem i imaju na umu to da ih u životu održavaju upravo ljudi oko njih.

Učenici gospođe Jamade listom su žene, i to uglavnom udate domaćice. To verno oslikava činjenicu da su u današnjem Japanu upravo gospođe, koje su već u dobroj meri odgajile decu, sloj stanovništva koji se najviše bavi čajnom ceremonijom, mada nju i dalje upražnjavaju pojedini budistički monasi, ali i uče đaci u školskim kružocima.

Gospođa Jamada sa velikim simpatijama i blagim humorom govori o svojim sledbenicama:„Sada mi je najveće zadovoljstvo to što sam zajedno sa svojim učenicama. One kao da aminuju sve što izgovorim – ne bune se šta god da kažem. Učitelj čaja gleda svaki i najmanji potez učenika i cepidlači – govori im šta da poprave, kako bolje da rade. Moje učenice prihvataju to što im kažem, pa mi je lepo s njima. Zapravo, biti s njima mi je smisao života".

Čaj u Japanu danas

Od kraja devedesetih Japan je zapljusnuo jak komercijalni talas – marš zapadnjačkih ali i domaćih lanaca kafića koji posvuda otvaraju svoje radnje. Deceniju kasnije japanske samoposluge preplavile su i mašine za pravljenje kafe.

Crna tekućina, kao uostalom i hleb, sada su, dakle, dostupni na svakom koraku sveže napravljeni, pa je osovina tradicionalne japanske ishrane sastavljena od pirinča i čaja ozbiljno uzdrmana. Količina čaja koji se konzumira u Japanu pada već gotovo dve decenije, čajdžinice su retke i sve je manje porodica koje poseduju komplete za kuvanje i serviranje tog napitka – čaj se poslednjih godina najvećim delom kupuje u plastičnim flašama s prodajnih automata i u samoposlugama.

Međutim, kao i u slučaju tradicionalnog alkoholnog pića od pirinča sakea, istovremeno raste interesovanje stranaca za japanski čaj jer ga prati glas da je dobar za zdravlje i jer sve brojniji strani turisti generalno preferiraju tradicionalnu japansku kulturu, što uključuje i čajnu ceremoniju. To zanimanje povratno deluje na japanske poljoprivrednike, čajdžinice i interes običnih građana za sopstvenu kulturu.

Medijum koji povezuje ljude

Predah od buke i užurbanosti svakodnevnog života, utočište od briga i društvene neizvesnosti, otmeno druženje i estetski doživljaj, praktikovanje filozofije življenja i odašiljanje moralnih vrednosti – u čajnoj ceremonija moguće je naći sve to.

Pošto objedinjuje ideale usvojene iz poezije i religije, te povezuje tradicionalne umetnosti i zanate poput kaligrafije, ikebane, grnčarstva i vrtlarstva, mnogi u Zemlji izlazećeg sunca je smatraju sumom ili najpotpunijim reprenzentom japanske kulture.

Šta god videli u njoj, uči nas gospođa Jamada, najvažniji su ljudi i interakcija među njima.