Јапанизам и укијое графике – грозница за јапанским уметнинама која је променила европско сликарство

У Јапану се сваке године обавезно одржи неколико великих, вишемесечних изложби слика француских импресиониста, нарочито Клода Монеа, који се сматра зачетником те утицајне и популарне школе с краја 19. и почетка 20. века.

Најпознатији и најприсутнији страни модни бренд у тој далекоисточној земљи је француски „Луј Витон“, чије су ташне и торбице за шминку на врхунцу популарности носиле готово све Јапанке: од имућнијих дама у зрелим годинама, хостеса у ноћним клубовима, до канцеларијских радница и средњошколки. 

Њима су се у јагми за тим симболом друштвеног статуса у савременом конзумерском друштву придружили и јапански мушкарци: бизнисмени, лекари, адвокати и други професионалци, који су масовно пазарили путне торбе и новчанике те старе париске компаније.

У савременом Јапану француска култура и мода, генерално, важе за узвишене и префињене, а конзумирање галске хране, алкохолних пића, парфема и модних креација доживљава се као луксуз и уживање у лепотама живота.

Један од разлога зашто људи у Јапану гаје велику приврженост француској уметности и дизајну лежи у томе да они, донекле зачуђујуће, заправо, у себи већ дуго садрже значајне елементе јапанског културног утицаја, тако да када Јапанци уживају у делима француских импресиониста и себе часте „Луј Витоном“ они, практично, конзумирају прерађене продукте сопственог укуса и стваралаштва.

Тачније, они тада, у нешто измењеној форми, назад у Јапан увозе ликовне концепте и стил својих предака који су у последње три-четири деценије 19. века необично снажно очарали Французе и друге западне Европљане сликама, керамиком, намештајем и другим занатлијским предметима изврсног дизајна.

„Слике плутајућег света“

У другој половини 19. века на француске уметнике, тада несумњиво водеће сликаре света, дубоки траг оставиле су јапанске колор графике укијое, које су приказивале сцене из живота обичног становништва, најчешће трговаца и занатлија, који су у раном модерном добу, када је земљом након неколико векова сталних борби међу феудалним господарима завладао мир, постепено израсли у носиоце економије, делујући у растућим градовима.

„Укијое“, што буквално значи „слике плутајућег света“, назване су тако јер су илустровале лаки и нестални свет славе и таштине, љубави и разврата, односно, приказивале идоле обичног становништва као што су глумци и сумо рвачи, те имале изразиту забавну, па и хедонистичку црту – на њима су дефиловале и гејше, лепотице из четврти црвених фењера и љубавници.

Тај „плутајући свет“ (укијо) и уживање у њему били су антитеза будистичком схватању овоземаљског света као пролазног и профаног „света јада“, што се на јапанском такође изговара „укијо“, али пише другим идеограмом.

Доба феудалних ратова било је доба неизвесности, глади и очаја, па је будистичко схватање живота као неминовно патњом испуњене егзистенције из које се треба избавити у средњовековном Јапану било наглашено и свеприсутно. Међутим, након што је клан Токугава почетком седамнаестог века под својом влашћу објединио цео Јапан, наступило је доба мира, па су се мисли и надања обичних људи окренули привреди и забави, а њихова перцепција живота променила. 

У таквим друштвеним условима појавиле су се „слике плутајућег света“ као сведочанство о животу трговаца и занатлија, али и као медиј намењен њиховој забави. Богаћење трговачког слоја и раст градова попут Токија и Осаке временом су повећали потражњу и омогућили процват те уметничке форме, која је у Европи остварила дубок, може се рећи пресудан, утицај на импресионисте, постимпресионисте и арт нуво.

Укијое у Европи  

Филип Франц фон Зиболт, немачки доктор, као упосленик холандске Источно-индијске компаније радио је у маленом трговачком упоришту Холанђана Деђима на југу земље (у данашњем Нагасакију).

Фон Зиболт је прикупио више од 2.000 слика и илустрованих књига и те ликовне радове објединио у великом зборнику јапанске уметности који је објављивао у наставцима током периода од 20 година до 1852. 

Ипак, шира јавност у Европи упознала се с јапанском уметношћу тек на светским изложбама у Лондону 1862, Паризу 1867. и Бечу 1873. године.

Те велике приредбе покренуле су лавину интересовања међу уметницима и колекционарима, па и мотивисале многе имућније Европљане да се упуте на дуг пут бродом у Јапан и обиђу ту земљу у време када је излазила из вишевековне својевољне изолације.

Клод Моне, Едгар Дега, Едуар Мане, Пол Гоген, Анри де Тулуз-Лотрек, Камиј Писаро, Пол Сезан, Винсент ван Гог, Огист Роден, само су неки од многих чувених уметника које је привукао и опио егзотични свет јапанског укијоеа.

Њега су твориле жене овалних лица у тешким, вишеслојним кимонима чаробних дезена и боја, с дугим, богатим косама које су увезане на врху главе држали необични чешљеви и шнале; глумци оштрог, љутог израза, лица осликаних шминком тако да изгледају као да носе претеће маске; животиње попут риба и инсеката за које нико у европској уметности није хајао, нацртане у крупном плану на подлози чудесних боја, тако детаљно и пажљиво да се чине живим и присним... 

Магнетизам „слика плутајућег света“

За француске и друге западне сликаре ново је било одсуство перспективе и сенке, без којих се у Европи нису могле замислити ни основи едукације за сликара, а камоли мајсторство. И слобода композиције на јапанским делима, која нису била оптерећена симетријом, за њих је представљала освежење. 

Такође, уметнике и публику у Европи и тад, као и данас, фасцинирале су необичне, јарке боје „слика плутајућег света“. Због свега тога, за западноевропске уметничке кругове јапански укијое је представљао синоним субјективног израза, спонтаности и неусиљености.

Штавише, „слике плутајућег света“ за Европљане су биле нове, не само када су у питању форма и техника, већ и садржај. Док су европским платном традиционално доминирале религијске теме, реалистични пејзажи и портрети краљевских породица, племства и војсковођа, на јапанском папиру приказиване су сцене из градског живота и с путовања, фигурирале су птице, рибе, инсекти и биљке, а осим нешто славних сумо рвача, углавном су позирали нижи друштвени слојеви – људи као што су трговци, глумци, гејше и куртизане. 

Ти јапански радови често су садржали и сцене љубавне интиме, при чему је и сексуални чин приказиван експлицитно, што је за Европљане тог доба, опхрване пуританским духом, било скандалозно и опсцено, али, за неке од уметника, и интригантно и привлачно. 

У доба када су јапанским друштвом доминирали самураји и дворско племство, „слике плутајућег света“ била су дела намењена за опуштање и забаву нижих друштвених слојева – она су углавном говорила о свакодневном животу и омиљеним формама провода обичног градског становништва.

Јапанизам у сликарству

У Француској је већ 1872. године скован термин „јапанизам“, који су критичари и колекционари користили да означе снажан утицај укијоеа и других уметничких форми из Земље излазећег Сунца на домаће сликаре.

Клод Моне, који се сматра оснивачем импресионизма, чија је главна карактеристика да свет приказује не онако какав он објективно јесте већ како га уметник доживљава, из укијоеа је усвојио филозофију субјективног осликавања стварности и поновног враћања истом објекту или сцени ради усавршавања сопствене вештине и откривања новог лица или димензије тога што се слика.

У месту Живенри, на 80 километара од Париза, Моне је направио јапански врт и у њему стварао. Као и писац Емил Зола, Моне је био пасионирани колекционар јапанске уметности и прикупио је преко 240 укијое графика, од којих је више од 50 изложио на зидовима своје куће.

На холандског мајстора Винсента ван Гога „слике плутајућег света“ оставиле су неизбрисиви утисак својим жарким колоритом и темама из природе, а колико је њихов утицај био јак говори чињеница да је он насликао копије неколико укијоеа и при том чак преписао идеограме који су се на њима налазили иако није знао шта значе. Познат је и аутопортрет Ван Гога с обријаном главом и благо закошеним очима, који је насликао након што је видео књишку илустрацију која приказује будистичке монахе у Јапану.

Холандски уметник идеализовао је јапански народ тврдећи да он живи природно и неусиљено попут цвећа. Сањао је о путовању у Јапан и „гутао“ све што је могао да нађе од штива о тој далекоисточној земљи.

Европски и амерички сликари с краја 19. века нису само покушавали да у своја дела унесу субјективност, композицију и колорит какве су видели у укијоеу, већ су и налазили задовољство у томе да насликају своје партнерке и пријатеље обучене у јапанску одећу или окружене колекцијом јапанских предмета – то су, на пример, поред Монеа и Ван Гога чинили и Жаме Тисо и Џејмз Вислер.

Јапанизам као поштовање и дивљење за целокупну јапанску културу

Европски уметници и интелигенција, првенствено захваљујући „сликама плутајућег света“, стекли су утисак да су Јапанци народ тананог духа, који живи у складу с природом, у стању невиности и наивности, односно, неискварености технологијом и политиком, што је био идеал који се често јављао у европској књижевности и сликарству с преласка из 19. у 20. век.

Уметност тог доба у Европи је величала живот самопрегорних, простодушних сељака, али и даље гајила романтичарску опчињеност далеким егзотичним земљама, авантуром и откривањем непознатих култура, која се јавила у песништву неколико деценија раније. 

Фасцинација Јапаном није остала ограничена само на сликарство, већ се проширила и на западну књижевност, музику и индустријски дизајн. Чувени амерички и британски писци Волт Витман, Езра Паунд, Радјард Киплинг и Оскар Вајлд писали су инспирисани Јапаном, а и европски композитори на преласку из 19. у 20. век створили су неколико дела у којима фигурира та далекоисточна земља.

Најпознатија је трагична опера Мадам Батерфлај италијанског композитора Ђакома Пучинија. У њој он је у мелодију преточио приче француских аутора које су носиле наслове Мадам Лептир, односно Мадам Хризантема, а говориле су о љубави између западњака и Јапанки.

И позоришне трупе у Енглеској, где је велики успех комичне оперете Микадо довео до продукције неколико других сличних поставки, изводиле су комаде чија су радња, ликови и костими били инспирисани Јапаном.

У Француској је радионица Луј Витона почела да израђује путне торбе и ковчеге украшене ознакама које су биле инспирисане породичним амблемима које су поседовале самурајске и племићке породице у Јапану. Мотиви с јапанских укијое графика нашли су се и на европском стаклу, керамици, одећи и накиту, а у Америци их је прихватио и чувени „Тифани“.

Јапанизам међу обичним грађанима

Јапанизам, међутим, није био страст само уметничких стваралаца и занатлија. И француски грађани других професија убрзо су се укључили у јагму за јапанским рукотворинама купујући и сакупљајући јапанска кимона, лепезе, порцелан, сунцобране и предмете од лакираног дрвета, као што су посуде, кутије и витрине. Занатлијски производи и уметнине из Јапана нарочито су били популарни међу имућнијим париским дамама, које не само што су носиле кимона и користиле лепезе, већ су често у својим домовима и уређивале јапански салон са украсним преградама, намештајем, порцуланским посуђем и „сликама плутајућег света“.

Талас интересовања за Јапан запљуснуо је и ниже друштвене слојеве у Европи. У Великој Британији, на пример, ницали су забавни паркови који су имитирали јапанска насеља и продавали јефтине сувенире. 

Занимање и пасија за јапанске рукотворине у Западној Европи, нарочито Француској, достигли су такве размере да им више није пристајала ни реч „мода“, па су их савременици почели описивати као „култ“, „манију“ и „идолатрију“.

Обострана фасцинација

Куриозитет је да је у исто време Јапан, који је управо почео отварање за трговачку и културну размену с иностранством, једнако био опчињен западњачким изумима и уметничким формама, те да је увозио фотографију и европски сликарски стил, услед чега је наједном опао интерес за укијое.

Постоје записи и о томе да су и раније, у доба када је вештачко острвце Деђима у данашњој префектури Нагасаки било једини прозор Јапана у свет европске културе и технологије, поједини јапански мајстори домаће сликарство, управо због одсуства перспективе и сенке, које су чувени француски уметници с краја 19. века поздрављали као израз креативности и слободе од конвенција, сматрали детињастим.

Тако је упоредо с јапанизацијом европског сликарства и дизајна почела и вестернизација Јапана. Она је пре свега била израз нужде, јер је тој земљи било неопходно да се брзо модернизује како би се организационо, технолошки, економски и војно примакла западним силама и избегла колонизацију, али и својевољан чин, јер су Јапанци такође били дубоко импресионирани достигнућима европске цивилизације и уметности.

Откривање непознатог и фасцинација другачијим и новим били су, дакле, осећање које су делили и једни и други.

Данас, више од стотину година након великог уплива јапанске уметности у Европу, Јапанци одушевљено прихватају и уживају у делима француских сликара и дизајнера с краја 19. века која су била инспирисана Јапаном, мање или више свесно учествујући у феномену повратног увоза прерађених образаца сопствене културе.