Да ли Јапан наставља да тражи ширу регионалну и глобалну улогу за своју армију

Током посете шефа НАТО алијансе Марка Рутеа Јапану током априла, домаћи министар одбране Ген Накатањи је свом холандском саговорнику пренео жељу своје владе да пошаље особље које би учествовало у раду великог НАТО штаба за војну обуку и помоћ Украјини (НСАТУ), који се налази у америчкој војној бази у немачком граду Висбадену.

У питању је команда која не само што ради на опремању и снабдевању украјинске армије и припремању њених војника за борбу, већ, како је недавно открио амерички лист Њујорк тајмс, директно управља војним операцијама украјинских јединица против руске армије.

И док је вероватно да јапанско особље, због пацифистичких одредби у свом уставу и општег расположења становништва, не би узело учешћа у планирању ратних операција, те би имало улогу посматрача, само присуство јапанских официра у таквом центру може се протумачити као оперативно мешање у конфликт.

Јапански министар, међутим, оправдао је жељу своје владе да се придружи НСАТУ-у не само општом намером да продуби сарадњу са Северноатлантским пактом, већ и тиме да она жели да извуче корисне поуке из рата у Украјини.

Рутеов априлски боравак у Земљи излазећег сунца представља најновији корак у продубљивању сада већ вишегодишњих контаката између НАТО пакта и Јапана, у оквиру којих је било планирано и отварање канцеларије алијансе у Токију, која је требала да олакшала обавештајну, технолошку и другу војну сарадњу и координацију.

Провокација за Пекинг

Још један скорашњи пример спремности јапанске владе и армије да се ставе у заштиту глобалних геополитичких интереса Вашингтона и Запада је саопштење јапанског Министарства одбране да је током недавне посете америчког секретара одбране Пита Хегсета Токију његов колега Накатањи је најавио да ће јапанска војска у будућности у свом планирању посматрати Корејско полуострво, Источно кинеско и Јужно кинеско море као једно те исто војиште.

Прво од два поменута мора делом територијално припада Јапану - милионско острво Кјушу, као и архипелаг Рјукју, чије је највеће острво Окинава, налазе се на ободу тог плавог пространства. То, међутим, није случај са Јужним кинеским морем, на које, поред више држава АСЕАН-а, излазе и матица Кина и Тајван.

Зато третирање Јужног кинеског мора као простора у којем је јапанска војска спремна да делује као да оно за њу има исти или сличан значај као и Источно кинеско море, за Пекинг, представља немалу провокацију.

Токио веран себи и Вашингтону

Оно, међутим, за јапанску владу има смисла јер она настојање Кине да оствари суверенитет или физичку контролу над добрим делом Јужног кинеског мора сматра за опасност по своје трговачко бродовље и за нешто што би могло да се негативно одрази и на Источно кинеско море, где Пекинг полаже право на острва Сенкаку (или Диаоју), које Јапан сматра својом територијом.

Гледање на целу источну и југоисточну Азију као јединствено војиште јесте управо оно што жели Вашингтон, који већ седам-осам година ужурбано ради на јачању војних веза између себе и својих савезника у том простору и, у парирању НР Кини, рачуна на здружено деловање америчке војске са јапанском, јужнокорејском, филипинском и аустралијском. Отуд је саопштење Министарства одбране у Токију, заправо, испуњење жеље америчких стратега.

Оно што забрињава је да тај став практично сугерише да је јапанска војска спремна да ратује у простору у којем би се одвијао евентуални бој за Тајван. То може да послужи као порука за одвраћање Пекинга од евентуалног удара на Тајван, што користи и САД, али може да има и обрнут ефекат - да испровоцира реакцију Пекинга или убрза његове припреме за један такав конфликт.

Усклађивање јапанског војног деловања у иностранству са стратешким циљевима САД, наравно, није новина - један очигледан пример тога је први пролазак једног јапанског ратног брода кроз Тајвански мореуз прошле године. Поред вишедеценијског војнополитичког савеза са Вашингтоном, ту су још и заједничке вежбе са армијама Аустралије, европских чланица НАТО пакта попут Француске, Италије и Немачке, споразуми о размени војних технологија и информација са њима, заједничке поморске и ваздухопловне патроле, пројекти за развој наоружања, итд.

Јужнокорејски отпор идеји јединственог војишта

Овде ваља напоменути да су гласни критичари поменутог потеза јапанских планера не само кинески политичари, већ и скандалима паралисани државни и војни врх Републике Кореје, који осећају да безрезевно сврставање уз Вашингтон угрожава безбедност њихове земље. Јер, ако су Корејско полуострво, Источно и Јужно кинеско море једно војиште, онда су безбедност Републике Кореје и Тајвана нераздвојно повезани, што даље значи да америчке трупе стациониране у Јужној Кореји, па и сама јужнокорејска армија, треба да буду опремљени и обучени тако да могу да интервенишу против Кине и изван Корејског полуострво у евенталном рату за Тајван (и/или превласт над Јужним кинеским морем).

То, међутим, слаби одбрану Јужне Кореје, јер у једном таквом сценарију она не само што може да остане без доброг дела америчких снага које су сада на њеној територији, већ може да буде увучена у оружани сукоб са дивовским суседом Кином или превентивно изложена економским санкцијама Пекинга. И то у време када Северна Кореја, захваљујући новим стратешким споразумима са Русијом, јача економски и, посебно, војно.

Зато поједини јужнокорејски медији позивају Јапан да престане да "распирује тензије са Кином" и да се "фокусира на дијалог".

Ту, дакле, долази до стратешког размимоилажења са Токијом, јер за Јапан де факто независност Тајвана, па самим тим, и одбрана тог острва од матице Кине имају неупоредиво већу вредност него за Сеул - пад Тајвана под контролу власти у Пекингу не само што би угрозио морске линије снабдевања, већ, потенцијално, и суверенитет Јапана над његовим најјужнијим острвима, која су географски врло близу Тајвану и тешка за одбрану због разуђености и велике удаљености од популационог и економског срца државе.

На бранику отаџбине и америчких интереса

Будуће присуство јапанског особља у штабу у Висбадену и корекција дефиниције војишта о којима су протеклих недеља извештавали јапански медији наизглед се чине релативно неупадљивим и суптилним изменама.

Ипак, они представљају још један корак у заоштравању војног притиска "колективног" (или "негеографског") Запада (чији је Јапан, политички и војно гледано, члан) на Русију и Кину и значајну промену, нарочито у контексту убрзаног наоружавања далекоисточне царевине, наглог повећања интероперабилности њених снага са војскама азијских и европских савезника САД и продубљења њене сарадње са НАТО алијансом.