Dobri čovek, Novak Novak

Otkako se naša prva televizijska serija Servisna stanica 1959. godine zavrtela na tada malobrojnim TV prijemnicima, sledećih nekoliko decenija ime Novaka Novaka, rođenog kao Novak Novaković (1928-1995), bilo je sinonim dobre zabave i humora. 

Među nezaboravnim televizijskim serijama, filmovima za koje je Novak Novak pisao scenarije nalaze se Servisna stanica, Nema malih bogova, Sreća u torbi, Na tajnom kanalu, Muzej voštanih figura, Licem u naličje, Crni sneg, Ljudi i papagaji, Leđa Ivana Groznog, Sačutalac, Stolica koja se ljulja, Dežurna ulica, Istorija bračnog loma u tri toma, i, naravno, Pozorište u kući... Značajan broj Novakovih scenarija režirao je Radivoje Lola Đukić, koji je s njim činio jedan od najpoznatijih autorskih televizijskih tandema bivše Jugoslavije. 

Pet godina pre smrti 1995. godine, Novak Novak je napisao autobiografiju naslovljenu Pozorište u srcu koja je ostala u rukopisu. Ova sećanja, po rečima njegove supruge Svetlane, Novak Novak je želeo da pretoči u romansiranu ediciju u kojoj će dominirati likovi i portreti najzanimljivijih i najpopularnijih ljudi sa malog ekrana tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina. Tokom 1998. i 2002. delovi Novakovih memoara su izlazili kao novinski feljton, ali nikada nisu objavljeni kao knjiga. Da bi se danas pročitali u celini, put vodi u Istorijski arhiv Beograda.

Naime, Svetlana Novaković je 2002. godine predala Istorijskom arhivu Beograda obimnu građu iz ostavštine svog supruga, koja danas čini Lični fond Novaka Novakovića. Čini ga oko 200 jedinica smeštenih u 12 arhivskih kutija. Najznačajniji deo fonda su dokumenta, scenariji, rukopisi i fotografije, pomenuti rukopis Pozorišta u srcu i dve sveske dnevnika koji je Novak Novak vodio od 1982. do 1995. godine.

U znak sećanja na jednog od pionira RTS-a, donosimo mali deo iz ove dragocene građe.

Budućnost se zove televizija

Novak Novak je do 1957. bio urednik na Radio Beogradu, a o početku rada na televiziji u Pozorištu u srcu piše:

„U maju '57. radio je prestao da koristi moje usluge.

Postavljen sam za urednika nepostojeće beogradske Televizije. Postao sam šef neograničenih količina - ničega. Beogradska TV je tog maja bila upravo to: bez studija, kamera i scenarija, bez tehnike i zgrade.

Samo vazduh.

Lično - osećao sam se kao admiral pomorskih snaga Švajcarske Konfederacije! Predao sam nasledniku svoj sto, pepeljaru i pisaću mašinu pa preselio u - hodnik. Hodnicima Radio Beograda muvali su se usporeni kuriri, usplahireni pisci, isluženi pevači, skribomani, kantomani...

Sad smo im se pridružili i mi - admirali! Šaka jada, u stvari: nekoliko novinara, filmskih snimatelja, reditelja. Jedva smo se između sebe poznavali ali nas je neizvesna budućnost zbila jedne uz druge, kao brodolomnike na krhkom splavu.

Budućnost se zvala TELEVIZIJA a u nju sam se razumevao koliko i u nuklearnu fisiju."

Kako je Mija Aleksić postao zvezda

Novak Novak je napisao scenario za prvu domaću TV seriju Servisna stanica. Režirao ju je Radivoje Lola Đukić, a glavnu ulogu je tumačio Mija Aleksić. Serija je imala 16 epizoda i bila emitovana tokom 1959. i 1960. godine. 

O ovoj seriji Novak Novak u autobiografiji kaže: „Kada se jednom bude pisala istorija naše televizije - a pisaće se jer smo još gladni magistara i doktora nauka - neće se moći preskočiti glasovita televizijska serija SERVISNA STANICA. (...)

Mladi aspiranti Akademije za pozorište, film i televiziju moraće makar i iz fusnote bubati 'da se krajem pedesetih godina ovog veka pojavila prva jugoslovenska igrana serija sa protagonistom Mijom Aleksićem'. Kakva bila da je bila, ona se umuvala u istoriju i sa njom i njeni tvorci - Radivoje Lola Đukić i Novak Novak. U istoriju se ne ulazi svaki dan, istorija nije kafana u kojoj su svima vrata otvorena. U nju se stupa svaki drugi dan ako čovek zna da preskoči onaj prvi, nekorisni dan.

To smo upravo učinili nas dvojica. (....)

Protagonista Servisne stanice i prvi miljenik televizijske publike postao je Mija Aleksić. Kao što to obično biva, desilo se to sasvim neočekivano. Mija se - da otvoreno kažem - samoinicijativno izvukao iz sivila koji su mu namenili pisci i reditelj. (...)

Igrao je epizodnog kelnera, neku vrstu 'veznog igrača' između pojedinih humorističkih numera i muzičkih blokova. Malo, isuviše malo, za čoveka koji je već okusio slavu kao popularni Raf Maksić na talasima Radio Beograda. Nije se dao, dakle. U toj prvoj epizodi on je zaista raznosio kafe i pridržavao kapute, ali je to činio sa takvim komičarskim nadahnućem da smo u toku emisije spontano pomislili: 'Dođavola! Što mu ne dadosmo i nešto više?'

Mija se u stvari sam poslužio. I to jednom neuglednom i praznom, reklo bi se, komunikacionom replikom: 'Ja sam vd šef servisne stanice, drug vd Raka.'"

U dva ili tri maha on je ponovio ovu frazu, ali uvek drukčije, bogato i smišljeno iznijansirano i toliko ubedljivo da je pred gledaocima iz prve pukao lik pritupog, vlastoljubivog, kvarnog, zavidljivog, uobraženog, neobrazovanog i tako dalje - čoveka. Čitava galerija mogućih likova samo u jednom liku i to uz pomoć jedne jedine fraze: 'Ja sam vd šef stanice, drug vd Raka'. (...)

Tako se rodila serija od vd Raki. Bez namere, uzgredno, bez priprema, izjava i drugih talambasa koje prethode svakoj televizijskoj seriji.

Tako sam i ja postao profesionalni televizijski pisac: bez namere, uzgredno."

Prijateljstvo s Lolom Đukićem

U tekstu O Loli lično i pristrasno, Novak je o svom najvažnijem profesionalnom partneru rekao:  „Staro pravilo dramaturgije - sukob suprotnih - ne važi za Lolu i mene.

Dva totalna antipoda, nas dvojica, drugujemo dvadesetak godina ne odričući se svojih vrlina i mana. Evo nekih:

Ja imam visok a Lola nizak pritisak;

on prezire kafanu, ja bih u njoj i stanovao;

ja sam za Zvezdu, on za OFK Beograd;

on može da radi i 24 sata, ja isto toliko mogu da lenčarim;

Lola je deda, ja nisam;

On je u penziji, ja se još batrgam.

Hoću da kažem: prijateljstvo smo izgradili na čvrstim različitostima! Zbog toga je ono, siguran sam, i tako čvrsto.

'Za dvadeset i kusur godina druženja sa Lolom', naveo sam nedavno, 'nikada me nije pozvao na neku prijatnu besposlicu... Uvek me je pozivao na posao.'" 

Sa humorom nema šale

O Novakovom odnosu prema pisanju za televiziju u rukopisu Pozorišta u srcu nalazimo:

„Sa humorom nema šale. Naročito ako se serijski proizvodi. Kao automobili. Tada je to prava fabrika: angažovani su ljudi i tehnika, traka radi, roba se isporučuje gladnom i nezasitom tržištu.

Svi - i proizvođači i kupci - viču: još.

Nema odmora, nema ličnih razloga, nema prenemaganja: još, još, još! I ne može se posle prvih saplitanja i uzbrdice reći: 'Izvinite, šalili smo se'.

I pobeći u prvu rupu.

Kada se već jednom upregnete u ta prokleta serijska kola - nema natrag! Televizijska traka ima svoj neumitni hod: PONEDELjAK - smišljanje nove epizode; UTORAK i SREDA - pisanje; ČETVRTAK - umnožavanje i podela teksta ekipi; PETAK - snimanje; SUBOTA - emitovanje; NEDELjA- razgovor o protekloj epizodi i ono obavezno: šta dalje?

I tako deset, petnaest, dvadeset pa čak i sedamdeset četiri nedelje. I tako dvadeset godina - da smo živi i zdravi svojoj majci!

Epizode se, razume se, mogu pisati i unapred. Mirno, negde na obali mora ili hladovini stoletnih platana Vrnjačke Banje.

Tako radi većina pisaca.

Lola i ja - n i k a d a!

Razlog: stalo nam je da budemo aktuelni, da nam ne promakne događaj nedelje."

Boga mu poljubim

Pozorište u kući bila je jedna od najpopularnijih, a svakako najdugovečnija TV serija koju je Novak Novak napisao. Reditelj serije je bio Dejan Ćorković. Prva sezona je prikazana 1972, a još četiri sezone su usledile tokom 1973-74, 1975, 1980-81. i 1984. godine - ukupno 84 epizode. 

Serija prati događaje u stanu porodice Petrović na beogradskoj Karaburmi. Glavni likovi su supružnici Rodoljub i Olga Petrović (tumače ih Vlastimir Đuza Stojiljković i Stanislava Pešić), njihov sin Borko (Goran Trifunović), tašta Snežana Nikolajević (Olga Ivanović) i kućna pomoćnica Tina (Ljiljana Lašić). Nezaobilazni likovi u seriji su i Vasa S. Tajčić (Dragutin Guta Dobričanin), Rođina majka Vuka iz Pržogrnaca (Radmila Savićević), komšija Čeda Mungos (Bata Paskaljević) i drugi. „Naš jedini cilj je bio da ličimo na život i pružimo gledaocu malo smeha", izjavio je jednom prilikom Novak Novak.

Po svemu sudeći, milionski auditorijum se vrlo brzo vezao za likove iz serije, o čemu svedoče i brojna pisma gledalaca, u kojima su komentarisali zaplete i događaje.

„Upravi Televizije, molim naslov da isti naloži svojim službenicima da prestanu ismejavati muški rod, to jest da prestanu praviti šmokljana od Rođe te davati svu vlast ženama, kao da smo neka Švedska, a ne Balkan", pisao je jedan gledalac. Drugi se pitao: „Zašto nam Tinu daju na kašičicu, kao lek?"

Kako je Đuza postao Rođa

Uloga Rodoljuba Petrovića bila je jedna od najvažnijih u karijeri Vlastimira Đuze Stojiljkovića. 

Kako je ovu ulogu dobio, Novak Novak piše: „Reditelji mogu bez pisca, glumci - baš nikako. Za pisca su oni vezani kao odojče za majku i od njega usvajaju reč i misao (ako se ona zatekla kod pisca). (...)

Sa Đuzom sam jedno vreme delio školsku klupu i - kako to obično biva u životu - tada nisam video u njemu budućeg dramskog umetnika a ni on u meni - dramskog pisca. Od svih talenata kojima je tada raspolagao, sećam se jednog: mogao je dalje da pljune od nekog Đure Mandrde koji je u toj veštini bio čisto olimpijsko zlato. Ja ni to nisam umeo.

I kasnije, kao odrasli ljudi i profesionalci, nisam se interesovao šta i gde glumiše a i on se nije zanimao za moja piskaranja. (...)

A jednog dana ja ispisah prve stranice Pozorišta... Nagurah što milom a što silom gomilu tipova u trosobni stan na Karaburmi, izmislih im život i zavrzlame... I gle! Jedan od stvorenih likova, Vasa S. Tajčić, odmah me osvojio: iščašen i uglađen dobrodržeći predratni gospodin sa blagim okusom progresivne senilnosti. I sad ne umem sebi da objasnim kako mi je u tom trenutku pao Đuza na pamet. Kojim sam asocijativnim postupkom došao do mog drugara iz školske klupe? (...)

Bilo kako bilo, uputih se sa rukopisom Đuzi. I tada, na sreću gledališta i glumišta, nabasah na Dragutina Gutu Dobričanina.

„Čim sam te video, odmah sam te ugledao", odvali Guta jednu od svojih duhovitih replika, a ja rekoh poluglasno: „Vidi: tražim 'leba preko pogače!", i Gutu smesta preobratih u Vasu a Vlastimiru zapade - Rođa!

Đuzin Rođa od prve je dobio sledeće karakteristike: kolerik sa primesama predklimakteričnog muškog mekušca. A poznavajući lično čoveka, dodao sam mu i sledeće vrline: prznica, fatalista i hipohondrik.

Za osobu njegove konstitucije - bogat tovar. Ne sumnjam da i vi mislite da ga sjajno nosi!

„Kad, recimo, igram Dostojevskog", rekao mi je posle upoznavanja sa rukopisom, „ja obično pročitam sve o piscu da bih ušao u njegovu misao i poruku. Šta, bogamu, o tebi da pročitam: ponavljačko školsko svedočanstvo?!"

Poslednji zapis

Kako je izgledala privatna svakodnevica Novaka Novaka u spletu ondašnjih dešavanja, pisac je zabeležio u svojim dnevnicima, koji se takođe čuvaju u Arhivu Beograda. Od početka 1982. do marta 1995, ispisao je dve sveske dnevničkih beleški. 

U poslednjem Novakovom unosu, 11. Marta 1995, stoji: „Preminuo Mija Aleksić. Dugo se i uspešno borio protiv svih mogućih bolesti koje su ga godinama napadale. Lola doleteo iz Budve da održi posmrtno slovo."

Nepunih mesec dana kasnije umro je i Novak Novak.

„Dobri čovek Novak Novak", pisalo je u Politici, umro je 6. aprila 1995. godine. Po njegovoj želji, ispratili su ga najbliži, bez pompe. Govor je održao Lola Đukić.

Nedugo potom, u septembru, preminuo je i Lola.

Ekipa Servisne stanice, koja je decenijama donosila osmeh na male ekrane, napustila nas je iste godine, 1995. Na TV programu odavno ništa više nije bilo smešno.