Вим Вендерс или како се најбоље изгубити

За Вима Вендерса, изгубити се – то није неуспех, већ вид блаженства.

„Када се изгубиш, заиста напустиш себе и ту си", каже редитељ за Дојче веле.

Више од пет деценија, овај немачки филмски посленик позива публику да се изгуби у његовим филмовима који лебде кроз непознате пејзаже и тихе емоционалне просторе.

У августу ове године, поводом Вендерсовог 80. рођендана, галерија Бундескунстхале у Бону отворила је велику ретроспективну изложбу која представља његов обиман опус – укључујући филм, фотографију, бакрописе и текстове.

Луталица рођена усред рушевина

За Вендерса кретање никада није било само ствар удаљености – било је то откриће. Рођен 11. августа 1945. у Диселдорфу три месеца након краја Другог светског рата у Европи, одрастао је у граду који је био готово потпуно сравњен са земљом.

На отварању изложбе, Вендерс – који себе често назива путником – присетио се надреалног контраста између послератне Немачке и далеких места која је открио читајући енциклопедију свог деде и очеве новине.

„То је за мене било огромно откриће и покретачка снага мог живота. Свет је био бољи. Одувек сам желео да знам све о њему... Да сам остао код куће, не бих био овде“, рекао је за Дојче веле.

Та дечја жеља за истраживањем поставила је темеље за креативну каријеру која је обухватила више континената и уметничких жанрова.

Путеви до открића

Вендерс је почео да снима филмове седамдесетих, поставши кључна фигура у покрету Новог немачког филма уз колеге-режисере Вернера Херцога и Рајнера Вернера Фасбиндера.

Његова трилогија: Алиса у градовима, Погрешан покрет и Краљеви пута истражује једну од његових главних тема: људе у покрету који траже повезаност или припадност.

Његов међународни углед учврстио је филм Париз, Тексас (1984), потресно истраживање губитка и искупљења које се одвија на југозападу САД. Филм прати човека који излази из пустиње без сећања и креће на путовање како би се поново повезао са својим младим сином. Вендерсу је донео Златну палму у Кану и награду БАФТА за најбољег режисера.

Филм Небо над Берлином из 1987. приказује анђеле – један од Вендерсових омиљених мотива – како лебде изнад подељеног послератног Берлина, посматрајући живот док се не заљубе у људски свет. Наводно је инспирисао филм Град анђела с Мег Рајан и Николасом Кејџом из 1998, мада су неки критичари сматрали да је римејк учинио медвеђу услугу Вендерсовом оригиналу.

О самоћи и звуку

Савршени дани (2023), тиха студија карактера, смештена у Токију, прати радника чије једноставне рутине откривају радост, изолацију и светост свакодневног живота. Кођи Јакушу добио је награду за најбољег глумца у Кану и номинован за Оскара 2024.

Исте године, Вендерс је објавио Анселма, три-де документарни портрет немачког сликара и вајара Анселма Кифера.

„Сваки филм је путовање", рекао је једаном Вендерс, „Не само физички, већ путовање према разумевању нечега.“

А што би било путовање без дебре филмске музике? Она је увек имала кључну улогу у Вендерсовом раду. Истакнут пример је филм номинован за Оскара Buena Vista Social Club (1999), у којем је пратио причу о старењу кубанских музичара који се уздижу од анонимности до глобалне славе. Истоимени албум, награђен Гремијем, не само да је продат у више од осам милиона примерака широм света, већ је изазвао интересовање читавог света за традиционалну кубанску музику.

Вендерс је режирао и музичке спотове, укључујући Stay (Faraway, So Close!“) групе U2.

Уметност гледања

Осим тога, Вендерс је дуго био плодан фотограф, познат по сликама напуштених простора, слабо видљивих кутака и дугих, тихих путева. Његова фотографија одражава његово филмско стваралаштво, фокусирајући се на празнину, тишину и достојанство простора.

Много је путовао. Осим неколико путовања у Кину, „Путовао сам кроз Индију четири седмице. Још увијек нисам (био) у Патагонији, једном од мојих најранијих снова... Никад нисам (био) на Антарктику (или) Северном полу. Избегавао сам хладне зоне. Познајем све топле делове планете, али не и све хладне", нашалио се за Дојче веле.

Вендерс се радо и готово са чежњом присећа преддигиталног доба, када је било могуће намерно се изгубити у новим градовима. „У свим великим градовима света покушавао сам да се изгубим кад сам први пут стизао тамо. А кад бих успео да се изгубим, мислим да сам стварно разумео град – али тек тада", каже. „Кад се изгубиш, знаш“, рекао је за Дојче веле. „Ако имаш карту и знаш пут, не видиш толико као кад се изгубиш.“

Не морате бити Вендерсов обожавалац да би вас ова изложба привукла. Његов рад обраћа се свима који су се икада осећали као да не припадају месту на којем се налазе или су чезнули за нечим другим. Његове приче нас подсећају да, ако се изгубимо, можемо да откријемо нове начине гледања - не само на свет, већ и на нас саме.

Изложба у музеју Бундескунстхале у Бону је отворена до 11. јануара 2026 .