U bečkoj Albertini izložba monumentalnih crteža američkog umetnika Roberta Longa

Daglas Krimp prvi je pre blizu pedeset godina primetio da su se u slikarstvo uselile slike iz drugih medija. Svi ovde izloženi radovi Longa su slike, iako nisu platna; triptisi i poliptisi od uglja na papiru, u dimenzijama koje gutaju prostor. Crteži su nastali kao imitacija ili varijacija fotografija iz javnih medija, kao na jednoj od njih, gde sirijske i iračke izbeglice čekaju u Preševu na dozvolu da krenu dalje.

„Bilo je tako toplo tog dana, da su morali da prebace kamuflažnu mrežu. Ono što me je zaista pokrenulo je tematski paradoks: Ako dobro pogledate videćete 'Luj Viton' torbu ovde, 'Barberi' tamo, 'Šanel' torbicu, 'Najki'...Ti ljudi izgledaju kao da stoje u redu i čekaju da se otvori prodavnica. Kao da su krenuli na Zapad u šoping, kao da je konzumerizam jedino što imaju na umu. U isto vreme gledam taj crtež i pitam se, šta je danas s tim ljudima? Gde je ta devojčica? Tako je tužna“, navodi umetnik Robert Longo.

Ovi ugljeni divovi su zaštićeni staklom, jer su i pored dimenzija osetljivi kao paperje. Ni kamera ih ne voli, jer reflektuju na sve strane. Zašto je izabrao ugalj kao svoj trejd mark?

„Belo je uvek belina papira. Ali ugalj je varijabilan: crno-crni, crni, srednje crni, ugaljeno-crni, braon-crni, sivo-crni.. Do tehnike sam došao slučajno. Bila je gužva u kući, sakrio sam se da radim, ali sam našao samo kutiju ugljanih kreda. Mrzeo sam ugalj, vrlo je neprecizan. Ali onda sam shvatio da deluje u gradacijama skulpturalnog. Kao klesanje. Takvi su praistorijski crteži u pećinama, ja sam pećinski čovek“, dodaje Longo.

Kako dolazi do motiva – da li je primarni kriterijum estetika ili emocija?

„Emocija, svakako. Direktno iz stomaka, nešto me dodirne i ne mogu drugačije. Svaki poliptih zahteva najmanje godinu dana rada, moram da imam jaki razlog. Ove slike su kao vudu objekti. U tradicionalnom slikarstvu se boje nanose od tamnog ka svetlom, u uglju obrnuto, od svetla ka tami. Poslednja dolazi crno-crna. Ako se nekad dobro zagledate, videćete kako se duboko unutra smestio poslednji komad crnog“, objašnjava umetnik.

Slike iz medija odavno napadaju glavu i želudac posmatrača. Longo je našao savršeni način da to delovanje još pojača – kroz inverziju u crno beli svet i kadriranje koje je uvek tesno, bez obzira na monumentalne dimenzije slike. Reklo bi se hiperrealizam, kada bi to uopšte bila vrsta realizma.