Razuzdane metropole

Tomas Hardi je poznatiji zbog svog pisanja o selu nego o gradu, međutim, on je polovinu svog života proveo u Londonu i znao sve o njegovim "razuzdanim" efektima. U svom dnevniku je pisao: "kao akrobata koji izvodi seriju skokova sa trapeza na trapez, sve i da ste na tačnim mestima u preciznim trenucima, da sve klizi kao da plovi; vi nećete stići na vreme." Nastavio je da mrmlja: "London. Četiri miliona usamljenih nada."

Nekoliko godina kasnije, 1903., nemački sociolog Georg Zimel primetio je nešto slično u svom klasičnom eseju "Metropole i duhovni život". Bilo šta što je manje od "najegzaktnije preciznosti u obećanjima i ostvarenjima" čitav sistem gura u haos. Šta bi se desilo kada bi svi satovi u Berlinu odjednom počeli da kasne? Bila bi to katastrofa za sve one koji prave pare, prodavce, trgovce i dobavljače. A šta bi se desilo kad bi vaš sat počeo da kasni? Nastao bi užas da nešto propuštate, a posebno da vam se to dešava zbog toga što kasnite.

Ovo osećanje stalne hitnosti jedan je od "razuzdanih" efekata grada, od vremena Šekspira do naših dana. Moderni gradovi su nastajali oko 1600. godine, kada su satovi postali suštinska pomoć da bi ljudi održali obećanja u ljubavi ili u novcu, bili na tačnim mestima i u preciznim trenucima. Biti na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, naći pogrešnu osobu koja tamo čeka, može da odvede u ludilo.

Ali, kako možete biti sigurni da ste baš vi ta prava ili pogrešna osoba? U tome i leže slatki snovi ili noćne more koje porađa grad. Za razliku od sela ili varoši, grad je skup stranaca – ne samo nekolicine već mnoštva – čitav okean u kome je pojedinac samo jedna kap.

Da biste znali ko ste, trebalo bi da vas prepoznaju drugi. Pomislili biste da je, zbog toga, jedna od dobrih stvari koju imate vaša porodica. Ali, grad razbija porodice, on baca strance na ulice i trgove, kao što ih zatvara u njihove sobe, udaljavajući ih od prijatelja i rodbine, ostavljajući ih u očajničkoj potrebi za novim ljubavima.

"Razuzdan" je jedna od reči koju upotrebljavamo za ljude koji nisu samo malo čudni, već su otišli "izvan puta". Oni su prešli granice normalnosti, zdravlja, razuma, ukratko –razlikuju se od osoba poput nas. Ovu reč radije dajemo drugima, ali ponekad je zadržavamo za sebe, kao nešto čime se ponosimo, na primer kad priznajemo da smo "ludi od ljubavi".

"Ludilo" daje nijanse i drugim rečima koje su joj bliske. Mi volimo da kažemo da smo van sebe od radosti, kao što smo i van sebe od besa. Kada Šekspirov Tezej u "Snu letnje noći" povezuje pesnike, ljubavnike i ludake, on im daje nenameran kompliment. Grad je mesto u kome se sve to izuzetno pojačava i širi - običaji, stilovi, iskustva – mesto maksimalne stimulacije, mesto gde se u karnevalsko vreme kolektiv razuzda. A može da pređe i u nasilnu pobunu.

Nije čudo da grad inspiriše takve strahove i želje. Oni su često utelovljeni na festivalima gde je normalnost potpuno izokrenuta. U antičkom Rimu su to bile Saturnalije i Bahanalije, pre toga, u Atini, dionizijske svečanosti.

Jedna od najvećih grčkih tragedija istražuje dvostruki aspekt dionizijskih oslobađanja. Euripid nam pokazuje Dionizija koji se pojavljuje u gradu Tebi da bi kaznio njene stanovnike zato što ga ne poštuju. Ovaj putujući bog dolazi sa magičnog Istoka kući donoseći blagoslov i kaznu, snagu plodnosti i nasilje za svoju porodicu i grad. Telo Penteja, gradskog vladara, doslovno čereče na komade. Bog je njegov rođak, njegova krv, ali Pentej nije prepoznao uzajamno srodstvo.

Ako grad ne može da zatvori oblike ludila napolju, on pokušava da to učini unutra, kao što je to činio Pentej koji je zatvorio boga Dionisa u zatvor. Mišel Fuko nas u "Istoriji ludila u doba klasicizma" upućuje na običaj da se u 18. veku naplaćivao pristup azilima u kojima su držani mentalno oboleli. Gledaoci bi se smejali nesrećnicima koji su čuvani u ovim ustanovama. Ovo je oblik zabave koju su savremene televizije ingeniozno prigrlile i replicirale u formatu "Veliki brat" i rijaliti programima.

Sa određene bezbedne distance, na kraju krajeva, i sramota može biti "zabava". Ali, kako se nositi sa takvom sramotom u svetu u kome ludilo ne može biti ograničeno i čuvano, u svetu eksplozije novih gradova? To je postalo predmet velikih romana Balzaka, Dikensa i Dostojevskog.

Istovremeno, to je i bilo zlatno doba "dvojnika", kao u velikoj priči istog naziva F. M. Dostojevkog (podnaslov "Poema o Petrogradu") , u Edgar Alan Poovom "Vilijamu Vilsonu", u Stivensonovom "Džekilu i Hajdu". Goljatkin, lik iz romana Dostojevskog, vidi grad koji je ispunjen stotinama njegovih replika.

Ličnost iz kratke priče Natanijela Hotorna "Vejkfild", čini nešto suprotno. On bez vidljivog razloga, jednog dana napušta svoju ženu i odlazi da tajno živi u susednoj ulici. Deset godina prolazi i on na ulici nabasa na svoju ženu, ali ga ona ne prepoznaje. Prolazi dvadeset godina i jedne vetrovite jesenje noći Vejkfild stoji pokisao pred svojom starom kućom i odlučuje da se vrati. Ali čemu? Izlazeći izvan sistema za trenutak, čovek pokreće rizik da izgubi svoje mesto zauvek i otkrije, kao Vejkfild, da je postao izgnanik Svemira.

Crnjanski je naslućivao da veliki gradovi ne služi za poboljšanje kvaliteta života većine stanovnika, već samo manjina. Tačnost i preciznost koju zahtevaju metropole za njega, kao i za Hardija, đavolski je posao, dovoljan da čoveka gura u ludilo sa potrebom za ljubavlju koja jedina može da pruži ozdravljenje.