Doživeti stotu – šta nas zaista čini dugovečnim, geni ili životne navike

Mnogo toga je zapisano u našim genima, ali moramo imati u vidu da je to jedna „paukova mreža“ koju je teško rasplesti, napominje dr Ivana Buzačić, i protumačiti zašto se neki gen aktivira ili ne aktivira, što do danas niko sa sigurnošću nije uspeo da utvrdi.

„Ali kada govorimo o samoj genetici, tu je zapisano mnogo toga, samo je pitanje da li će to kod nas doći do izražaja ili neće. Strukturu gena i ono što smo nasledili od naših roditelja ne možemo da promenimo, ali ono što možemo da promenimo to je to gensko ispoljavanje ili ti genska ekspresija, kako se kod nas stručno kaže, i to je u stvari taj epigenetički mehanizam. Samo nekih pet odsto bolesti je genetički determinisano, sve ostalo su polimorfizmi na koje mi možemo da utičemo ili ne“, objašnjava genetičarka.

Kada govorimo o starenju, obično bivamo svesni nekih procesa koji se manifestuju na našem spoljašnjem izgledu, pre svega koži lica. Međutim starenje, ističe prof. dr Dragan Hrnčić, počinje mnogo dublje u organizmu i mnogo ranije nego što mi to primetimo u ogledalu.

„Starenje počinje još na nivou ćelije, čak i njenih organela. Jedna od prvih stvari koje pokazuju starenje jesu mitohondrije. To su male energetske centrale u našim ćelijama koje počinju da slabije prave ATP – glavnu energetsku monetu u organizmu. Zatim se pojavljuju i ćelije koje stare, takozvane senescentne ćelije, ili zombi ćelije koje gube svoju funkciju, i potrebno ih je ukloniti, pa sve do onih fizioloških manifestacija u smislu promene, smanjenja variabilnosti srčnog ritma, gubitka kondicije, mišićne snage i nekih drugih fizioloških pokazatelja“, navodi profesor.

Naravno, postoje brojne strategije koje možemo da primenimo kako bismo usporili tu fiziologiju starenja, dodaje dr Hrnčić, i industrija pokušava da iskoristi te mogućnosti kako bi taj naš biološki sat koji neminovno ide napred, u neku trenutak malo zaustavili, mada neki pokušavaju i da ga malo vrate unazad.

Ćelijsko starenje se odvija na nivou gena i na nivou proteina, odnosno telomera i glikana, napominje dr Buzačić.

„To su krajevi hromozoma koji kako se ćelije dele, tako se i telomere skraćuju i onda vremenom što su one kraće, tako ćelije ulaze u taj proces ćelijske smrti ili apoptoze i tada organizam počinje intenzivnije da stari. Organizam stari otprilike kako se rodimo, tako se i naše ćelije dele i naravno tu su glikani, to je u stvari ćelijsko starenje na nivou proteina koji mogu da otkriju mnogo ranije neke imunološke procese koji se u našem organizmu dešavaju, nekih 10 do 15 godina ranije mogu da ukažu na neke probleme.“

Možemo li da utičemo na našu genetiku

Epigenetika se upravo bavi time kako naš način života utiče na našu genetiku. Ako promenimo malo naš način života možda se neće ispoljiti sve genetske predispozicije koje nosimo u svom DNK.

„Mnogi sada koriste različite dijete koje su na istoku aktuelne, ali moramo da vodimo računa o tome da postoji azijska, afrička i kavkaska populacija i mi se jako razlikujemo upravo u genima koji učestvuju u metabolizmu određenih namirnica. To je jako bitno, kao i stepen fizičke aktivnosti. Takođe nije sve u toj čarobnoj piluli, u suplementima kojima mnogi pribegavaju gledajući društvene mreže i smatraju da je jedna pilula dovoljna da promeni mnogo toga“, napominje genetičarka.

Dužina životnog veka je određena interakcijom između genetike i životnog stila, dodaje prof. Hrnčić.

Mnogi mladi ljudi imaju predispoziciju za bavljenje određenim sportom, ali ne postanu svi sa genetskom predispozicijom vrhunski sportisti. Ono što čini vrhunskog sportistu jeste trening i način života koji vodi ka tom cilju, ističe gost Jutarnjeg programa.

Kvalitet umesto kvantiteta – hronološka i biološka starost

„Međutim, mnogo važnije od hronološke starosti jeste naša biološka starost. I mnogo važnije od same dužine života je zapravo dužina zdravog života. SZO je 2020. godine proglasila dekadu starosti, odnosno zdravom starenju, sa ciljem da razbijemo mit da je potrebno dodati godine životu, već da dodajemo život godinama“, dodaje dr Hrnčić.

„Možete vi živeti i 150 godina, ali da budete funkcionalni, a ne da jednostavno ne poznajete svoje ukućane ili da budete biljka. Nije poenta u dugovečnosti, već u kvalitetu života. I to je ono na šta mi možemo da utičemo kroz aktivaciju i inaktivaciju gena. To je jedino što možemo da promenimo“, naglašava dr Ivana Buzačić.

Mišići najveći organ dugovečnosti

Funkcija naših mišića, mišićna masa, mišićna snaga, je usko povezana i sa životnim stilom, fizičkom aktivnošću pre svega, ali i sa starenjem, objašnjava fiziolog. Mišići ne služe samo za kretanje, već se zna da su jako metabolički aktivni i da luče takozvane miokine, odnosno male signalne molekule koje utiču na druge organe, pa u tom smislu deluju i na naš mozak i štite ga, poboljšavaju i ubrzavaju naš metabolizam. Povećavaju osetljivost našeg tela na insulin, poboljšavaju mitohondrijsku funkciju i u tom smislu mišići zaista deluju na produžetak života.

Veća mišićna masa i bolja snaga mišića korelira sa dužim životnim vekom i štiti nas od različitih oboljenja.

„I zbog toga jedan od tih fizioloških biomarkera dugovečnosti i obeležja jeste ne samo mišićna masa, nego i snaga mišića i gubitak mišićne mase. Sarkopenija se pojavljuje sa starenjem i mi gubimo mišiće sa starenjem. Ali mnogo je važnija funkcija tih mišića. Jedan od lepih pokazatelja koliko smo vitalni i koliki je naš potencijal dugovečnosti vidi se i u stisku šake. Maksimalna snaga stiska šake je jedan od parametara koji mi procenjujemo kada govorimo o medicini dugovečnosti“, objašnjava dr Hrnčić.

Recept za dugovečnost: san, ishrana, fizička aktivnost i socijalni kontakti

Doktorka dr Ivana Buzačić napominje da nam mnoge stvari dolaze iz glave, ali i iz stomaka, jer su nam stomak i creva „drugi mozak“.

„Moramo voditi računa o našim crevima, moramo voditi računa o mišićima, ali svako od nas stari potpuno drugačije i svako ima drugačiju genetičku predispoziciju i za fizičku aktivnost. Tako da i o tome treba voditi računa, jer istraživanje, ono što ja radim poslednjih desetak godina, pokazuje da sportisti najbrže stare“, napominje genetičarka.

Intenzivna fizička aktivnost, prevelik zamor dovodi do toga da ćelije sportista mnogo brže stare. Zato, umerena fizička aktivnost, dobar san, manje stresa i pravilna ishrana – bili bi sasvim dovoljni za zdravu starost, smatra Buzačićeva.

Profesor Hrnčić napominje da su spavanje, ishrana i fizička aktivnost tri osnovna stuba zdravlja, ali da ne smemo zaboraviti i socijalni kontakt, jer se pokazalo da umreženost, druženje sa drugim ljudima zapravo pomaže da budemo otporniji na stres, jer upravo iz mozga kreće signal koji čini naše telo mirnijim.