Увертира у симфонију смрти – како је руско-јапански рат с почетка XX века обликовао судбине стотина милиона људи

Крајем 19. века у североисточној Азији све ближе отвореном оружаном сукобу хитали су Јапанско и Руско царство.

Након победе у Првом сино-јапанском рату 1895. године, Земља излазећег сунца је од посрнуле кинеске династије Ћинг преотела луку Лушун на полуострву Лиаодонг, на Западу познату као Порт Артур (део данашњег Далијена), и продрла у јужну Манџурију.

Поврх тога, присвојила је острво Тајван и практично преузела контролу над Корејским полуострвом, краљевином која је до тада била у подређеном, вазалном положају у односу на двор у Пекингу.

Но, експанзију Јапана на кинеско копно и Корејско полуострво политичким притисцима омела је управо Русија, која је и сама ширила територије на Далеком истоку и имала економске, па и територијалне претензије према Манџурији и Кореји, услед чега је Јапан био присиљен да се, осим са Тајвана, повуче са освојених територија.

У праскозорје рата

Након гушења тзв. Боксерског устанка, неуспешног покушаја кинеских патриота да из своје земље потисну омражене стране колонисте, на којем су се, уз Британце, Французе и Немце, 1900. године ангажовали и Јапанци и Руси, на северу Кине, са важним упориштем у граду Харбину, остало је чак око сто хиљада руских војника.
Захваљујући великом зајму који су дали Пекингу да исплати ратну одштету Токију за пораз у сино-јапанском рату, Руси су од кинеског двора добили концесију над полуострвом Лиаодонг и луком Порт Артур, која је за њих била од виталног значаја, будући да се, за разлику од Владивостока, уопште није ледила.

У Јапану су ту концесију, значајно присуство руске армије, као и постојање Транссибирске железнице и изградњу њеног крака који је пресецао Манџурију, протежући се од сибирског града Чите на северу до Порт Артура на југу, у 1903. години видели као снажну претњу не само по своје колонијалне интересе, већ и као одскочну даску за могућу будућу агресију Русије на сама јапанска острва.

Отуд су у Токију одлучили да је оружани сукоб, с циљем потискивања руских трупа из Кине и Кореје, неопходан и неизбежан.

Супротстављене снаге

У то време, сматра се, Руско царство је имало чак 130, а Јапан око 46 милиона становника. Та демографска предност ипак није до те мере била изражена у рату, јер ју је потирало неколико фактора. Један врло битан је то да су трећину популације Русије чинили муслимани, који нису били регрутовани у војску због уверења да би, због етничких, лингвистичких и религијских афинитета према Турској, с којом је Русија вековима водила ратове, и недавних руских освајања Кавказа и Централне Азије, били нелојални и склони бунама.

Даље, систем регрутације у Русији омогућавао је поштеду по више основа, које су они имућнији или са везама рутински користили, тако да су они који би завршили у униформи као обични редови то доживљавали као несрећу и неправду.

Највећи део састава руске војске био је неписмен и недовољно обучен, а и његово пребацивање на Далеки исток ишло је врло тешко, будући да је Транссибирска железница, иако углавном изграђена, у појединим деоницама била врло лошег квалитета, те још увек није имала обилазницу око Бајкалског језера, због чега је војска морала да преседа на малобројне скеле или маршира преко залеђене површине и онда се на другој обали поново укрцава у вагоне. То не само што је успоравало транспорт људства, него је и ограничавало количину артиљерије која је могла да се упути у Манџурију и Кореју.

Јапанци су имали неколико предности, као што су географска близина ратишту, мада је ситуацију отежавало то што их је од њега одвајало нешто мора, већа писменост и боља обученост регрута и професионалног војног кадра.

И мада су на папиру Руси имали нешто више ратних бродова од Јапана, они су били раштркани између Балтика, Црног мора и Тихог океана, док су сва јапанска пловила била сконцентрисана на малом простору и, што је врло битно, у технолошком и логистичком погледу била модернија и уједначенија, док се руска морнарица састојала од широког спектра машина различитих типова и старости.

Познато је и да су руски морнари пола године проводили на копну због мржњења воде и затварања лука на Северу, због чега су били знатно мање увежбани од својих јапанских колега.

Парадоксално, то се односило и на Црноморску флоту, чији су морнари такође одсуствовали по шест месеци, мада она зими није била окована ледом као Балтичка и Пацифичка. Многи од њих били су из унутрашњости и никада раније нису имали додир с бродовима и морем. С друге стране, добар део јапанских морнара били су људи који су од малих ногу живели на мору и од њега.

Такође, због физичке сличности са локалним кинеским становништвом, финансијски издашни Јапанци били су у прилици да неометано развију мрежу шпијуна у простору за који су предвиђали да ће бити бојиште и тако стекну потребна сазнања о његовим географским карактеристикама и кретању и снабдевању непријатеља, те изврше диверзије, које су онда руске војнике наводиле на помисао да је становништво против њих и на неоправдане одмазде.

Кланица у Кини

Јапанци су у фебруару 1904. први ударили – најпре на руске бродове у корејској луци Инчон, а онда и у кинеском Порт Артуру, чиме су практично "закључали" руску Пацифичку флоту и омогућили искрцавање својим копненим снагама.

Неометано су, у хиљадама, пристизале на север Корејског полуострва, одакле су марширале ка реци Јалу на кинеској граници и даље у Манџурију.

Командант јапанске флоте Хеихачиро Того у блокаду Порт Артура и отварање коридора за пребацивање пешадије и артиљерије кренуо је са импресивном армадом од шест бојних бродова, десет крстарица, 30 разарача и 40 торпедних бродова.

Ти ефективи, скупа са пешадијом под непосредном командом генерала Маресукеа Ногија, брзо су ставили Порт Артур, руско упориште са око 100.000 војника, у обруч, и са копна и са мора.

Највећа копнена битка рата управо је вођена у склопу те петомесечне опсаде Порт Артура. Она је, мада је окончана предајом бранилаца, однела високу цену у животима јапанских војника, који су, беспоговорно следећи наређења, грудима јуришали на митраљеска гнезда противника.

Против њих су, осим преко 500 топова, коришћене и ручне гранате и ноћни рефлектори – неке од иновација које су по први пут нашле примену управо у Руско-јапанском рату, скупа са телефонским везама и ометањем сигнала.

Након више масовних јуриша, који су сваки коштали по неколико хиљада војника, Јапанци су успели да заузму положаје с којих су могли да тешким хаубицама униште у луци затворену руску Тихоокеанску флоту. Њена светла тачка био је бојни брод "Севастопољ", који је, иако погођен гранатама од 280 милиметара, успео да се извуче на отворено море, где је преживео чак 120 напада торпедима, у којима је учествовало укупно 35 пловила, и потопио два јапанска разарача, пре него што је посада била присиљена да га, због предаје Порт Артура, пошаље на дно.

Јапанци су касније, гонећи Русе на север, војсци цара Николаја II Романова задали тежак ударац код Мукдена (данашњи Шенјанг) – руска команда, несвесна коликим снагама располаже противник, починила је грешке које су је коштале људства, опреме и залиха: преко 40.000 погинулих, несталих и заробљених, те близу 50.000 рањених на руској, и нешто више од 15.000 мртвих и 59.000 повређених на јапанској страни, брутални су биланс те крваве оргије.

Руски дебакл код Цушиме

У војне анале ушла је епска одисеја руске Балтичке флоте, односно операција њеног пребацивања од Финског залива до Далеког истока, која је трајала чак седам и по месеци. Бродови плићег газа из њеног састава, након што су опловили Европу, прошли су кроз Суецки канал, али они тежи морали су на епопеју око Африке.

Све њих током пута око света мучили су проблеми логистичке природе, као што су снабдевање угљем и храном и вршење оправки. Много тог фосилног горива сами су морали да тегле, па су се морнари жалили на мучнину због сталног живота у облаку угљене прашине.

Мориле су их и тропске болести и храна лошег квалитета.

Када је стигла у источну Азију, с обзиром на то да је Порт Артур већ био пао, Балтичка флота није имала куда него у Владивосток. То је Јапанцима олакшало планирање, пошто су могли да сузе број могућих поморских рута којима би Руси могли да се запуте.

Осим коначне дестинације, с обзиром на голготу кроз коју су Руси морали да прођу, било је јасно и да они неће запловити ка Владивостоку обилазећи Јапан са истока, што би додало још више од хиљаду километара њиховом трновитом путу – тако је јапанска морнарица мирно заузела положаје на крајњем југу Корејског полуострва и практично чекала у заседи исцрпљену руску флоту да дође у за њу опасне воде између Јапана и Кореје, код острва Цушима.

Јапанске снаге биле су опремљене квалитетно израђеним и оклопљеним британским бродовима, који су имали већу брзину од руских, чији су конвој, састављен од бојних бродова, крстарица, разарача, обалских монитора и болничких пловила, додатно успоравали транспортни бродови накрцани угљем.

Јапанска флота се, стога, брже кретала и, захваљујући информацијама које је стекла још приликом пристајања руских снага у Шангају, тачно је препречила пут противнику у Мореузу Цушима у мају 1905. године, засувавши га прецизном, континуираном ватром – све време одржавајући најстрожу дисциплину у маневрисању.

Резултат је био поражавајући по Русе: њих 4.830 је сместа погинуло, док је близу 7.000 било заробљено. Балтичка флота престала је да постоји, баш као и Пацифичка пре ње. На јапанској страни било је једва нешто више од стотину погинулих.

Обострано жељени мир

Да Јапанци при крају рата нису ударили на Сахалин, сукоб би остао судар две државе на туђој земљи. То велико руско острво брзо је пало, јер га је чувало око 8.000 људи, од којих су више од половине били необучени затвореници пуштени на слободу – њима је командовао генерал који је по професији, заправо, био правник, а не школовани војник.

Рат је несумњиво окончан јапанском победом – острвска царевина избацила је руског медведа из Кореје и Манџурије, те овладала Сахалином. Јапанска армија заслужила је дивљење западних војних посматрача, који су били импресионирани њеном добром организацијом, високим моралом и храброшћу.

Углед јапанске државе скочио је у очима међународне заједнице – та острвска земља је победом над великим хришћанским царством, царством белог човека, који се другим расама наметао као интелектуално супериоран и посматрао их с висине као инфантилне и заостале, ушла у ексклузивни круг светских сила и пружила инспирацију и наду за ослобођење од колонијалног јарма интелектуалцима у поробљеним земљама Азије: Индији, Бурми и другде.

Но, цена коју је платила за тај историјски тријумф, први једне азијске државе над европском, била је папрена – мада су Руси имали близу 12.000 мртвих и заробљених у поморској бици у Мореузу Цушима, у односу на свега око 700 јапанских погинулих и рањених, када се дим барута разишао над бојним пољем, испоставило се да су јапански борци били ти који су оставили више другова на кинеском и корејском тлу – више од 49.000 мртвих, насупрот 32.000 настрадалих поданика цара Николаја II.

Јапански војници, наиме, пали су у великом броју у јуришима на руска утврђења у и око Порт Артура.

Тако су, када су се две делегације састале на преговорима под окриљем америчког председника Теодора Рузвелта у градићу Портсмуту на североисточној обали САД, Јапанци били жељни да постигну договор који би дефинитивно окончао сукоб исто колико и Руси, јер им је, поред новца, понестајало и људства, поготово што им је било познато да у северну Кину пристижу крупна руска појачања.

Отуд, када су Руси одбили да плате ратне репарације које су обавеза поражене стране, јапанска страна морала је то да прихвати. Такође, ради трајног окончања непријатељстава, као још једно компромисно решење, војска цара Муцухита, постхумно знаног као Меиђи, повукла се са северне половине Сахалина.

Тешке последице

Друштвене последице Руско-јапанског рата биле су огромне. У Санкт Петербургу је, после пада Порт Артура, у јануару 1905. године избила револуција усмерена на обарање апсолутистичке монархије. Уз већ постојеће озбиљне економске проблеме и насилну реакцију власти на протесте, паду угледа цара и његове владе допринео је и дебакл на Далеком истоку – срамота пораза од државе и народа који су сматрани инфериорним, запањујућа неспособност командног кадра, небрига за животе обичних војника и огромни финансијски издаци за рат – све то било је повод за додатну горчину и жуч.

У историјским читанкама углавном је остало незабележено да су у тадашњим превирањима на територији царске Русије прсте имали и Јапанци, или, прецизније речено, јапански војни аташе у Петрограду Мотођиро Акаши, који је преко своје мреже шпијуна делио новац и оружје не само руским побуњеницима већ и националним мањинама жељним да се лише власти руског цара, попут Финаца или кавкаских муслимана – историчари тврде да су Јапанци обезбедили чак 5.000 пушака за све вољне да поткопају Николајеву државу.

Неочекивано, нереди су захватили и Јапан. Народ је, незадовољан чињеницом да земља, упркос низу победа, није добила ни цент заслужене ратне одштете, што је видео као велико понижење, палио и ломио полицијске испоставе у више градова, гневан и стога што сиромашне породице погинулих и рањених неће добити новчану надокнаду за губитак мушких глава.

Да би сузбиле протесте, власти су отварале ватру на масу – страдало је више од хиљаду људи.

Куриозитет је да је само шест дана по потписивању споразума у Портсмуту у домовини, услед страшне експлозије муниције проузроковане непажњом припитих морнара, потонуо бојни брод "Микаса", са којег је, сада национални херој, Хеихачиро Того командовао бриљантном победом у којој је самлевена читава руска Балтичка флота.

Пловило, поручено из Британије, на дно луке Сасебо са собом је понело и 253 живота, више него двоструко од онога колико је однела ватра са непријатељских руских бродова током битке у Мореузу Цушима.

Руско-јапански рат, чини се, ставио је обе земље на пут који води у катастрофу. Или, боље речено, он је конкретан и неизрециво суров израз политике двеју држава која је то учинила: Русију у серију друштвених потреса, који су кулминирали падом монархије, Октобарском револуцијом и страшним грађанским ратом у којем су изгинули милиони, а Јапан у низ крвавих ратних авантура у Кини и другде у Азији, који се завршио ураганским разарањем путем атомског и тепих-бомбардовања запаљивим средствима.

Јер, серија победа над Русијом несумњиво је дала велику дозу самопоуздања Јапанској царској армији, њу и народ испунила националистичком грозницом и увећала апетит за освајањима.

Тај рат је и, сматрају поједини историчари, по структури сукоба – судар младе, ревизионистичке силе (Јапана) и старе, етаблиране силе (Русије) – прелудијум за потоње светске ратове.

Штавише, и беспомоћне Кина и Кореја, попришта борби између два супротстављена царства с великим освајачким амбицијама, потом су силом бачене у деценије окрутног исцрпљивања под јапанском окупацијом, да би затим потонуле и у страховито болне и разорне грађанске ратове – све то их је сасвим опустошило и коштало много милиона живота.

Руско-јапански рат се тако може сматрати злокобном увертиром у дугу симфонију смрти – симфонију махнитог ритма, за коју је тешко рећи који је став био суровији и гнуснији.