Читај ми!

Брига о животној средини не сме да буде само "хајп" на Инстаграму, мрзовоља ће нас убити

Ниједна тема, као заштита животне средине, није подстакла моју генерацију – људе у двадесетим и тридесетим годинама живота – на такав активизам. И онлајн и офлајн, посебно током протеклих неколико месеци. Али, пре те бриге за сутра, запитајмо се где смо данас и колико заиста чинимо, на микро и макро плану, да очувамо околину.

Готово да не постоји особа међу људима које пратим на друштвеним мрежама, пре свега Инстаграму, која није поделила неку фотографију или снимак са једног од бројних еколошких протеста током последњих месеци, и у градовима и у селима. Невероватан "хајп", и дубље од тога, око целе ситуације. Сви који су нешто поставили једногласно подржавају протесте.

Реч је о људима рођеним деведесетих и осамдесетих, младима у двадесетим и тридесетим годинама живота.

Не памтим да је моју генерацију, која полако оснива породице, нека тема тако погодила и покренула као што је заштита животне средине. Не улазим у то да ли је неко од њих желео да својим активизмом изрази политички став, који несумњиво имају. У свим објавама доминантна је била брига за сутра. За воду, ваздух и земљу која ће остати нашој деци. И тај активизам, изражен је како у офлајн, тако и у онлајн свету. Мада стичем утисак да су у онлајн свету бројнији, али и да део њих поставља да би се видело да су у току са догађајима.

Ако то оставимо по страни, а пре него што стигнемо до тог сутра, хајде да погледамо где смо данас ако смо већ толико загрижени да заштитимо ту нашу животну средину. Јер промена не креће ни сутра, прекосутра, ни за годину дана, него оног тренутка кад освестиш да нешто мора да се промени. Исто као што нисмо средину загадили за неколико дана или година, нећемо је ни средити за толико. Али треба да почнемо и то одмах.

Док ово пишем, моја прва два килограма пластичних флаша које сам скупљала месецима путују од пријема фирме која прикупља амбалажу на даљу обраду.

Флаше од млека, воде, сока скупљам пет-шест месеци. Почело је од обичне жеље да нешто заиста и урадим за околину, ако се већ декларишем као еколог и прекоревам људе који за то ни мало не маре.

Одвајала сам их у велике црне пластичне кесе за ђубре на тераси. Кад сам напунила прву кесу, рекла сам да ћу их однети у петак после посла. Петак је дошао и прошао, као и понедељак и следећи петак.

Мрзовоља ме је спречила да их однесем, па се тако на мојој тераси убрзо створила и друга пуна кеса, трећа, па и четврта. И тек кад ми се смучило да их гледам онако неуредне, решила сам да их однесем до фирме на само пет минута вожње од моје зграде. 

За два килограма пластике и шест месеци труда зарадила сам 40 динара. Звучи премало, али да ли је заиста? За годину дана скупила бих бар пет килограма, то је стотинак динара. Један Тесла и то без икаквог улагања, осим оног који иде у мисаони процес о одвајању амбалаже и сам чин одношења у кесу. 

Ако само мало прерачунамо, кад би сваки грађанин Србије – оптимистично рачунам да нас је седам милиона, а вероватно нас је и мање – годишње скупио пет килограма пластике и то предао на рециклажу, скупили бисмо, пазите сад, 700.000.000 динара! У килограмима, 35.000.000 килограма тј. 35.000 тона!

Само кад би свако од нас одвајао обичне флаше и носио их на рециклажу. Да ли и сад оних 40 динара звучи мало?

Међутим, следеће питање које ће свако поставити је – супер, екологу (екологињо?), али где ја да носим те флаше у свом граду? Питање је и више него на месту, на које немам одговор. А знамо сви ко би на то требало да одговори.

Зашто мрзовоља постоји и код оних који о томе одлучују, па не поставе у свакој згради  контејнер за одвајање пластике и других сировина? Ако је и то превише улагања, зашто се онда бар у сваком граду и селу не отвори неки државни пријемни центар за ту амбалажу? Да се ту сортира и даље носи у постројење за рециклажу.

Уверена сам да то није скупље од тога да флаше плутају рекама и висе на гранама као лампиони за новогодишњу јелку. Слободно наставите низ, инспирације имамо на сваком педљу простора око нас.

У тим центрима могли би да раде људи који не могу да нађу посао због година, пола, образовања. Сигурна сам да би били подједнако фини као жена која је у ковинској фирми преузела моје флаше и љубазно ме испратила речима да je боље да их увек доносим јер су они увек ту, него да их бацим.

Такође сам сигурна да би се боље осећали, осим што што имају посао од ког могу да се прехране, и због чињенице да доприносе да њихова деца и унуци одрастају у здравијој околини.

Није ово никаква топла вода нити шпанско село, само вишак мрзовоље. Евидентно је да она постоји на сваком нивоу – личном, колективном, институционалном. А мора да се отклони, корак по корак.

Минимум мотивације могло би да буде и то да нам свима, као и мени, буде мука да гледамо неред и да нешто урадимо кад се већ декларишемо као борци за заштиту животне средине. А ни оних 700.000.000 динара не звучи тако лоше, зар не?

Кад на Инстаграму будем видела толико поносних објава ношења флаша на рециклажу или да је постављен нови контејнер или отворен неки нови центар за пријем амбалаже, повероваћу у то да смо стварно спремни да нешто мењамо и да се брига не огледа само у дељењу слика крцате Славије на Фејсбуку и Инстаграму.

А знам неке који су их делили, а никада ни пластику у свом домаћинству нису одвојили, а имају где да је однесу.

Повероваћу да није све само "хајп", већ да заиста бринемо и мењамо. Свако у свом "ресору". Сад и одмах.

Број коментара 4

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 23. април 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво