Као сузе на киши, Хауер се придружио Батију

Са Рутгером Хауером сам се први пут сусрео са око 11, 12 година гледајући научнофантастични хорор У делићу секунде.

Знам, није баш неки филм за препоруку, али се мени толико допао да сам ухватио репризу и снимио га на касету.

Меланхоличне успомене или не, и дан данас сећам сцена детектива Харлија Стоуна како са својим партнером Диком Дуркином јури мистериозно чудовиште потопљеним улицама Лондона.

После сам га гледао у Аутостоперу, Ноћним јастребовима, Бекству из Собибора – одлична телевизијска британско-југословенска копродукција о бекству логораша из логора Собибор, за коју је Хауер добио и Златни глобус за најбољег споредног глумца.

Сваки пут кад бих ухватио неки филм на са Хауером на ТВ-у задржао бих се и настављао да гледам. Не могу тачно да оценим зашто, али имао је такав ефекат на мене. Поглед продорних плавих очију често би више говорио од текста који је излазио из његових уста.

Имао је неки хипнотишући утицај на мене.

Сви ти тренуци ће нестати...

Иако сам чуо више препорука да га одгледам, сусрет са Блејд ранером и Хауером у улози Роја Батија био је случајан. Уз апсолутно знање да ћу звучати патетично, рекао бих судбински.

Данима је већ падала киша, а ја се вратио из града мало после поноћи. Са неколико пива у себи, полако сам се ушуњао у кућу, отац неким чудом није био на каучу у дневној соби, где је најчешће волео да заспи, пре него што би прешао у спаваћу собу.

Није ми се спавало претерано, па сам се завалио у кауч испред телевизора да пред спавање бацим поглед шта има. Преврнуо сам пар канала, кад оно уводна шпица, пише: Blade Runner, а у титлу Истребљивач.

Да ли због вишедневног тмурног времена или тих неколико пива, знам само да сам одмах био заокупиран уводним сценама. Хладна и мрачна атмосфера, штури дијалози и Вангелисова музика која савршено дочарава сву отуђеност света у којем је технологија дехуманизовала човечанство.

Да ништа сем Блејд ранера није снимио, име Ридлија Скота требало би златним словима уписати у Пантеон седме уметности. Од прве секунде је јасно да је дистопијски филм ноар плод изузетне љубави.

Харисон Форд је фантастичан у улози Рика Декарда – истрошеног полицајца и специјалисте за проналажење одбеглих андроида, који како радња тече све више почиње да сумња у исправност онога што ради.

Али ипак, највећи тријумф филма лежи у улози репликанта (андроида) Роја Батија, у чијој кожи просто бриљира Хауер.

Улога као кројена за њега. Плав са хладним погледом, а опет крије нешто више. Према свему што филм наводи да помислите о Батију (да је реч о хладном, безосећајном парчету биоинжењеринга), требало би да га мрзите. Али нешто вам не допушта. Нешто није у реду.

Хауер маестрално дочарава Батија као високо интелигентног, надљудски снажног, на тренутке окрутног андроида, који се бори са нечиме што по свој логици као нечовека не би требало да га мучи – осећањима.

И онда кулминација. Крешендо.

После финалне потере, Декард се очајно и у страху једва држи за челичну греду на ивици зграде, а Бати га тако беспомоћног гледа одозго.

"Поприличан је осећај живети у страху, јел да? Такав је осећај бити роб", изговара Бати држећи белу голубицу у наручју, стрељајући га оним хладним плавим очима.

Али онда нешто неочекивано. Не пушта га да падне, већ га хвата за руку и баца на кров.

Следећа сцена и Батијев монолог, који је Хауер сам написао, спадају у оне тренутке који се усецају у памћење.

Бати му говори о свему што је видео и доживео у свом репликантском животу, да би завршио речима: "Сви ти тренуци биће изгубљени у времену, као сузе на киши. Време је да се умре."

Начин на који са невероватном дозом меланхолије и туге Хауер изговара речи тера вас да се сажалите на њега.

Оне продорне, плаве очи од пре неколико тренутака више нису хладне. Сетне су и топле.

И тако се у дистопијском Лос Анђелесу 2019. самоугасио Бати. Исте године када и Рутгер Хауер.

Поетично, зар не?