Линц, дан десног пркоса и левог беса

Организатор "Европски форум Линц" је нови кандидат у простору десне политичке мисли. Свој први наступ у јавности Форум је исценирао као збирну платформу малих медијских кућа, публикација и веб-страница, односно као глас оног дела јавности који је игнорисан од стране главне медијске струје.

Битка за јавну реч почела је још пре две недеље, када је из кругова лево оријентисаних елита, које доминирају у аустријском културном простору, растао притисак на покрајинску владу Доње Аустрије и њеног гувернера Пирингера да откаже сусрет "бранитеља" у својим церемонијалним просторима.

Притисак на локалне власти у Линцу – чија се службена функција исцрпљује тиме што су изнајмили просторије, а не организовали скуп – вршен је и од стране федералне владе у Бечу.

Када ни то није помогло, канцелар Керн је у петак потписао изјаву у којој се обратио припадницима и симпатизерима леве сцене у Линцу, позивајући их да изађу на улице и протестују због конгреса.

Таква Кернова изјава је апсолутна новост не само аустријске политичке праксе. Ситуација у којој шеф извршне власти једне земље позива грађане на цивилну непослушност према локалној власти, односно директно заговара ванинституционалну методу у односима с нижом државном хијерархијом, није нешто што се до сада био обичај либералне демократије.

Савезни премијер је отежао посао свом министру полиције тиме што је грађане позвао на улице и тако прећутно прихватио могућност уличних немира, а све то са циљем да спречи окупљање неколицине "десних пискарала" под моралном одговорности Херберта Кикла, генералног секретара аустријске Слободарске партије и легално изабраног члана националног парламента.

Да ли је та дубина конфликта била примерена догађају и ко је од њега профитирао – левица, или десница?

Мали велики скуп "Бранитеља Европе"

Састали се публицисти десног укуса на нетворкинг-манифестацији, у правном оквиру либералне државе, у једном граду који чак није ни главни. Након бурне реакције пре скупа, после њега је уследила медијска тишина.

Тај скуп је критичарима био ужасно велики и важан пре одржавања, а мали и вредан игнорисања кад је прошао. Нужан закључак је да се они боје његовог потенцијала, а не конкретног догађаја.

У представама аустријске левице, доминантне снаге у националном простору у коме допуштена јавна реч поставља дијагнозу о стању друштва, елегантно речено у јавном дискурсу, конгрес из Линца се појављује као мали скуп могућих великих последица. Он је за левицу, барем док се против њега борила, имао снагу путоказа којим би ускоро могао кренути политички живот читаве Европе – десним отклоном, поред десног зида.

По том тумачењу, десница би била будућност Европе. Барем реакција јавних (Јелинек, Враницки) и политичких ауторитета (Керн) подржава такву друштвену дијагнозу.

Стога се за њих, ван сваке сумње, исплати погазити неке демократске слободе, забранити наступ недостојнима, затворити им приступ релевантном простору у ком се формирају дијагнозе о стању нације, не би ли се то ново зрно старог застрањивања већ једном уклонило са историјске позорнице.

И то најбоље сада, док их је још тако мало – свега шест стотина људи који су се, и поред притисака и претњи, усудили да дођу, већина чак платила карте да буде присутна, такорећи десничари на карту више.

Осећај угрожености код национално доминантне левице је био појачан и местом одржавања – у Линцу, омиљеном регионалном центру извесног Адолфа Х., рођеног пре скоро сто тридесет година у оближњем провинцијалном гнезду Браунау ам Ин.

И то је управо проблем који европска левица (социјалдемократе и зелени) има са новом десницом, а европска друштва у целини с левицом: она види само идеолошку сродност нове деснице са националсоцијалистичком десницом, а занемарује њену интегрисаност у тип друштвених проблема сада и овде.

Оптужити "Бранитеље Европе" за претпостављени антисемитски "генотип", у тренутку када је њихова главна борба усмерена против неконтролисаног прилива стотина хиљада муслиманских миграната који у Европу увозе заразни блискоисточни антисемитизам, заиста не спада у блиставо јасне логичке аргументе.

Због још једне чињенице је аустријска левица сигурна у исправност одлуке о ударању по "Бранитељима Европе" најтежим оружјем – паралелан идеолошки скуп је требало да буде одржан истог викенда у Келну, али је тамошњи притисак био довољан да власник и изнајмљивач просторија раскине уговор с организаторима.

У Линцу се Пирингер није дао. Да ли је била пресудна тврдоглавост једног конзервативног политичара који не воли јавне уцене, или хередитарна историјска оптерећеност града Линца?

Велики мали скуп "Бранитеља Европе"

За десницу, ону у Аустрији, Немачкој, Француској или Холандији, овај скуп се појављује у обрнутој интерпретацији: он је велики, зато што је на нови начин утврдио начине окупљања десне интелигенције, а мали само утолико што су га контролори јавног дискурса редуковали на скуп људи од прекјуче.

Њима је јасно да у простору јавне речи они могу рачунати или на страх, или на презир.

Већ годинама се, на пример, барем у Аустрији, понавља ситуација да је левица на улици пуно агресивнија од деснице на улици.

Истина, "идентитерни" су грубо ометали извођење комада "Нама препуштени" Елфриеде Јелинек на Бечком универзитету, текста који је позитивни манифест актуелне сеобе народа, али, мимо тог догађаја, они у уличној агресивности далеко заостају иза левичара и зелених.

Општа медијска слика је – десничари се држе међу собом, левичари их окружују у непријатељској формацији.

До актуелне медијско-политичке драме уочи скупа у Линцу дошло је само зато што десница више не прихвата позицију друштвеног аутсајдера. Проблеми европских друштава надилазе решења која им нуде диктаторска идеолошка левица и, због близине с њом, компромитовани центар.

Симболички гледано, десница је у Линцу пробила опсаду левице, погазила њен морални код да "право на избор места живота спада у корпус основних људских права" и свирала у јуриш за освајање тврђаве јавне речи.

Јер, иако је улицама Линца у суботу пролазило 1.800 (према полицији), односно 3.500 (према организаторима) врло љутих левих демонстраната, нема сумње да се још налазимо у фази у којој се левица и десница не боре директно једна с другом, већ за јавну реч.

Интернационална хуманистичка левица третира јавну реч као свој монопол, национално хуманистичка десница као ратни плен у њој наметнутом сукобу за спас друштва.

Као доказ, може се навести следећи пример, који се десио у суботу. Главни говорник, звезда и уводничар скупа био је Херберт Кикл. Његов говор, барем оно што је презентирано јавности преко друштвених мрежа, био је концентрисан на последице неконтролисане муслиманске масовне миграције у европска друштва.

Врло гласно, јасно и артикулисано, Кикл је рекао оно исто што је, на пример, министар спољних послова Себастијан Курц не само рекао више пута већ и употребио прошле зиме као аргумент за затварање "балканске руте" – да европске власти још само преговарају о томе како ће логистички водити сеобу народа, а не како ће је зауставити.

Коментар аустријских медија (ОРФ, Курир), којима је, свима редом, била ускраћена акредитација за праћење скупа, сводио се на закључак да је десница врло незадовољна, али неартикулисана и нејасна у својим политичким захтевима. Они се буне, али није јасно против чега, наводи ОРФ.

Евидентно је да се десница и јавни медији налазе у опасној врсти наводног неразумевања. 

Зато да ли ће десница успети да спаси хришћанско наслеђе европских култура, оно које левица несмотрено распродаје – остаје отворено питање.

Једно се ипак може одговорити са високим степеном сигурности – како год се Европа буде развијала у овом веку, једна група становништва ће платити највећи цех, а то су – жене.

Оне су, чини се, главно оружје у политичким програмима и исламиста и десничара и левичара.

Ако у Европи за коју деценију водећа снага постане ислам, жене ће нестати из јавности, барем за коју стотину година, док се и ислам не секуларизује, као некада хришћанство.

Ако власт преузму десничари, онда ће жене рађати на покретној траци, па неће ни стизати да се превише баве каријером. Такав смер развоја се врло јасно ишчитава из неких говора, па и оног који је држао Миша Ђурковић из београдског Института за европске студије.

Ако на власти остане левица, онда ће жене и даље бити приморане да играју улогу супербића, трудних мама послушне и добро одгојене старије деце, супер-жена успешних каријера, уз то домаћица које сјајно кувају, а саме скоро да не једу.