Линта скреће пажњу на ускраћена права породице Варићак

Марица Варићак и њена породица су школски пример да је хрватско правосуђе пристрасно и непрофесионално, јер има задатак да легализује отимање имовине стотинама хиљада протераних Срба и преосталим Србима у Хрватској, оценио је Миодраг Линта у саопштењу које преноси Танјуг.

Поред безуспешног вођења судских спорова за повратак своје одузете имовине, из којих се види пристрасност и етничка мотивисаност хрватског правосуђа, Марица Варићак се обраћала и многим хрватским институцијама (бивши председници Хрватске Стјепан Месић и Иво Јосиповић, бивши премијери Иво Санадер и Јадранка Косор, лично садашњем премијеру Зорану Милановићу, министрима у хрватској Влади...) али нигде није добила помоћ.

Како прецизира Линта, Марица Варићак и њена породица су уочи рата поседовали стамбено-пословни објекат величине 600 метара квадратних у оквиру којег је радила продавница мешовите робе и који је осигуран у "Croatia осигурању" 2. маја 1991. године, затим стан од 40 квадрата, грађевинско земљиште, два комбија за превоз робе и девизну штедњу.

Он подсећа да је средином септембра 1991. године породица Варићак, као и многе друге српске породице, због претњи и застрашивања побегла из Задра.

Након одласка комшије Хрвати су силом провалили у њихов стамбено-пословни објекат и украли или уништили покретну имовину да би 21. фебруара 1992. исти био миниран. До краја рата породица Варићак је на незаконит начин изгубила преосталу имовину.

Изгубљени спорови

Марица Варићак је покушала да добије накнаду штете за миниран стамбено-пословни објекат али је изгубила спорове на свим судским инстанцама у Хрватској (општински, жупанијски, Врховни и Уставни суд) а негативан одговор је добила и из Европског суда за људска права у Стразбуру.

"Croatia Осигурање" је одбило да плати штету са уобичајеним образложењем да су Задар и његова околина у време важења уговора о осигурању и настанка осигураног ризика били изложени непосредном ратном деловању, те да није обавезно надокнадити украдену или уништену имовину јер ратна штета није ни покривена осигурањем.

Суд није уважио чињеницу да је штета настала крађом, што је покривено осигурањем, а не ратним деловањем, истиче Линта.

Врхунац цинизма, наводи Линта, представља чињеница да је Град Задар 1.октобра 2014. године донео решење да се преостали део стамбено-пословног објекта сруши до темеља а рушевине уклоне, због чега је Марица Варићак била принуђена да пред Привредним судом у Сплиту поднесе тужбу.

Како подсећа Линта, она је 23. априла 2010. са Министарством регионалног развоја, шумарства и водног господарства Републике Хрватске потписала Уговор о обнови и опремању објекта али до данас није дошло до реализације.

Наиме, правни следбеник тог министарства, Државни уред за обнову и стамбено збрињавање Републике Хрватске одбио је да примени чланове 25. и 29. Закона о обнови.

Ти чланови, како цитира Линта, гласе:"У градовима у којима се обнавља породична кућа V и VI степена оштећења, из грађевинско-урбанистичких разлога ју је нужно изградити у првобитном волумену и облику, а кориснику права на обнову припада право на мању површину према броју чланова породице. Основни радови обнове породичне куће могу се изводити у ранијем волумену и облику, с тим да се спољна врата и прозори уграђују на једној етажи, а радови унутрашњег уређења изводе се на површини која власнику припада према броју чланова породице".

Уместо тога, понуђена је обнова по дискриминаторском принципу - 35 квадрата носиоцу домаћинства и 10 квадрата по члану. Марица Варићак није пристала да се од 600 метара квадратних стамбено-пословног објекта обнови свега 75.

Породици Варићак неправда је нанесена и у случају стана у њиховом власништву, констатује Линта, и додаје да је ту у питању криминал више умрежених фактора у власти и правосуђу.

Након одласка породице Варићак из Задра, у стан су провалили Слободан Кнежевић и Марин Анзуловић који су фалсификовали документе и уз помоћ правосуђа укњижили се као власници а затим га продали.

Државно тужилаштво је поводом тога 2000. године покренуло истрагу, а Општински суд у Задру шест година касније осудио је Слободана Кнежевића и Ивана Ивандића на казну затвора од шест месеци и новчану казну од 70.000 куна.

Међутим, одлуком Жупанијског суда у Задру њих двојица су на крају ослобођени због циничног разлога - застаре.

Породица Варићак поседује грађевинско земљиште звано Скроче у Задру, на којем су у њиховом одсуству и без њихове воље досељени Хрвати из Босне и Херцеговине себи бесправно саградили куће.

Марица Варићак и њен син Жељко су на општинском суду у Задру подигли тужбу. Пуних 16 година општински суд у Задру није донео првостепену пресуду за коју је могуће да се и не донесе с обзиром на то да су и продавац и сви сведоци помрли, што је суд, по свему судећи, и чекао.

Тужба против Загребачке банке

Породица Варићак је поседовала стару девизну штедњу код Југобанке Сплит еxпозитура Задар коју до данас није могла да подигне са рачуна.

Због тога је она пред Општинским судом у Сплиту 1995. године подигла тужбу против Загребачке банке, која је преузела подружницу Југобанке у Сплиту.

Општински суд у Сплиту је донео пресуду у њену корист Марице и наложио Загребачкој банци да исплати Марици Варићак стару девизну штедњу.

Загребачка банка је међутим поднела жалбу Жупанијском суду у Сплиту који је поништио пресуду Општинског суда у Сплиту и прихватио жалбу Загребачке банке с образложењем да иста није у обавези за исплати породици Варићак стару девизну штедњу из циничног разлога - јер нису остали у Хрватској односно јер су избегли у Србију.

С друге стране нису јој признали потврду о избеглиштву коју је донела из Србије. Тренутно, случај се налази на Врховном суду Хрватске.

Линта даље описује да је породица Варићак поседовала два комбија за властите потребе превоза робе и услуга. Представници Месне заједнице Задар су бесправно испред њиховог стамбено-пословног објекта одузели наведена возила без икакве надокнаде.

Марица Варићак је корисник редовне старосне пензије од 1989. године а у августу 1991. године прекинута је исплата и пензију је поново активирала 1998. године.

Дакле, у периоду од 1991. до 1998. године Хрватска јој дугује заостале а неисплаћене пензије. Због кршења њених законских права била је присиљена пред Управним судом у Загребу подигнути редовну тужбу која је исто одбијена.

Хрватско правосуђе није независно

Може се веома лако закључити да је породица Варићак, као и многе друге српске породице, остала без своје комплетне имовине.

Марица Варићак је покренула седам судских поступака за заштиту својих људских права али их је све изгубила у претходне две деценије што само поврђује тезу да је хрватско правосуђе у функцији цементирања етничког чишћења Срба односно да није ни независно ни непристрасно.

Линта зато тражи од Милановића да му у разумном року одговори на наводе из писма и дигне глас у заштиту људских права прогнаних Срба.

"У случају да будете заинтересовани радо ћу Вам послати обимну документацију из архива породице Варићак из које се може веома лако видети да правним путем није могуће остварити људска права у Хрватској", поручио је он.

Са садржајем овог писма упознао сам председницу Републике Хрватске Колинду Грабар Китаровић, министарку спољних послова Весну Пусић, министра правосуђа Орсата Миљенића и председника Српског народног већа Милорада Пуповца.

Такође, са садржајем овог писма упознао сам министра спољних послова Републике Србије Ивицу Дачића, написао је Линта.