Четрнаест година од поруке ЕУ са самита у Солуну

"ЕУ поново наглашава своју недвосмислену подршку европској перспективи земаља Западног Балкана. Будућност овог региона је у ЕУ", пише у Декларацији која је, на иницијативу Грчке, усвојена 21. јуна 2003. године у Солуну, подсећа портал Јуропиан Вестерн Балканс, указујући да се та реченица односила тада на Хрватску, Србију и Црну Гору, Босну и Херцеговину, Македонију и Албанију. 

Одредница "поново" односила се на чињеницу да је, пре Солунског самита, ЕУ више пута рекла да регион има европску перспективу - први пут 1999. године на самиту у Португалу у Санта Мариа де Фиеири, али треба имати у виду да је у то тренутку СРЈ под Милошевићевим режимом и да је тек изашла из бомбардовања; други позив да се прикључе земље региона добијају на самиту у Загребу 2000. године на којем први пут званично учествује и Војислав Коштуница, као нови демократски изабран председник СРЈ. 

"Када из ове перспективе сагледамо претходних 14 година, мало је разлога за задовољство. Једино је Хрватска успела да досегне ту европску перспективу, док су остале земље, чини се у врло незавидном, скоро па парадоксалном, положају - технички никад ближе Европској унији, али суштински и практично никад даље", оцењује портал. 

Важна порука која је послата са самита у Солуну јесте и да за земље региона ЕУ уводи критеријум "напредовање на основу индивидуалних заслуга", што значи да ће земље региона ка ЕУ напредовати на основу тога колико су урадиле на изградњи демократских институција које гарантују владавину права, успостављању тржишне економије и од њихових капацитета да преузму све обавезе које проистичу из чланства у ЕУ. 

Јуропиан Вестерн Балканс наводећи да су политичке елите региона у потпуности заборавиле и занемариле ту чињеницу па се често могу чути замерке како ЕУ има двоструке аршине и оштрије критеријуме када су земље Западног Балкана у питању, указује да је извесно да је данас процес преговора знатно комплекснији, јер Унија учи из претходних грешака и не жели да увози нерешене проблеме. 

"Због примера Бугарске, Румуније и Хрватске, поглавља 23 и 24, која се у највећој мери и односе на испуњење ових политичких критеријума, односно демократизацију и владавину права, у случају Србије и Црне Горе захтевају много више рада и реформи него што је то био случај раније. Такође, ова поглавља су у случају Црне Горе и Србије и блокирајућа, односно уколико нема напретка у овим областима, може доћи до заустављања преговора или њиховог прекида. То, са једне стране, може доста продужити читав процес приступања, али са друге стране државе ће у тренутку примања у чланство бити далеко боље припремљене", истиче портал у својој анализи. 

Указује да се свих ових година ентузијазам за улазак региона у ЕУ смањивао у земљама Западног Балкана, као и да су кризе у оквиру ЕУ и недавни Брегзит учинили да Брисел пажњу преусмери на неке друге регионе и сопствене проблеме. 

Изјава Жан Клод Јункера, приликом преузимања дужности председника Европске комисије 2014. године, да у његовом мандату неће бити примања нових чланица говори да проширење није високо на агенди ЕУ. 

С тим у вези Јуропиан Вестерн Балканс истиче да је изјава Јункера технички потпуно тачна, јер у року од пет година ниједна држава не би ни могла процедурално да испуни све критеријуме и уђе у ЕУ, али је нанела огромну политичку штету. 

Замор и незаинтересованост Брисела за проширење се у региону, наводи Јуропиан Вестерн Балканс, често користи као изговор за неиспуњавање обавеза на путу ка чланству, али и за јачање недемократских и ауторитарних политичких лидера. 

Стабилност региона је за Брисел увек била јако значајна и чак и кључан предулсов за отварање европске перспективе региона. 

ЕУ је још 1999. године своју политику према Западном Балкану назвала "политиком стабилизације и придруживања", док је у случају свих других држава које су преговарале та политика називана "политиком придруживања". 

"То се показало као оправдан потез Уније, јер је регион током деведесетих прошао, не само кроз грађанске ратове, већ и кроз слом привреде, институција, вредности, али и друштва у целини. Једино брине што, упркос свему, ни данас, 18 година после, иако је Хрватска чланица ЕУ, а остале земље се налазе на путу европских интеграција, не можемо рећи да је регион стабилизован", сматра портал и додаје да се на Брисел претежно гледало само из угла нових инвестиција и коришћења фондова. 

Портал наглашава да је због свега тога менторство и веће ангажовање ЕУ на Западном Балкану и даље неопходно. 

Јуропиан Вестерн Балканс указује да Србија и Црна Гора напредују у отварању поглавља, Албанија чека датум отварања преговора, Македонија је добила проевропску Владу и најављује убрзање европских интеграција, а Босна и Херцеговина очекује добијање статуса кандидата, а ко ће први до бриселског циља и да ли ће у најављеном концепту Европе у више брзина бити места за све земље Западног Балкана, остаје да се види и верује на реч европским званичницима који тврде да солунско обећање остаје. 

"Оно што се 2017. године може констатовати јесте да ниједан од копенхашких критеријума није испуњен - институције нису изграђене, одрживи економски систем не постоји, истинско помирење међу суседима није остварено, а владајуће структуре кокетирају са национализмом из периода деведесетих", наглашава Јуропиан Вестерн Балканс.

Суштину односа ЕУ и Западног Балкана од Солунског самита 2003. године можда најбоље описује шведски дипломата и стручњак за регион Карл Билт - "То обећање ће бити онолико тешко одржати, колико је било важно дати га".