Власник или подстанар – колико кошта кров над главом у Београду и Бечу

Стручњак за некретнине Ервин Пашановић каже да је карактеристика српског тржишта некретнина у томе да понуда и потражња креирају цене станова, како у купопродаји, тако и када је реч о изнајмљивању, а да је само тржиште слободно, али није регулисано.

"Месечна рента у Београду креће се од 300 евра па навише, у зависности од локације. Просек нормалног стана од 64 квадрата у ширем центру града је између 500 и 700 евра на месечном нивоу, а у ужем центру од 800 до 1000. Чини ми се да је код социјалног становања проблем што у туристичким местима – попут Барселоне, Париза, Лондона или Беча – због категорије издавања станова на дан, за запослене је немогуће наћи стан", истиче Пашановић, указујући на пример у Ровињу, где је општина прописала могућност субвенције за становање младим лекарима у износу од 1.000 евра, за који нису могли да пронађу адекватну некретнину.

На питање како коментарише пример Хрватске која планира да активира такозване празне станове, Пашановић одговара да му није јасан концепт "празних станова" и како би се то правно регулисало.

"Знате, приватна својина је света. Ако сам на легалан начин стекао 100 празних станова, док плаћам порез на имовину, зашто би ико улазио у то шта ја треба да радим са њима. Треба, наравно, помоћи социјалним групама које не могу себи лако да обезбеде стан, а који је загарантован европским конвенцијама и уставом. Ми смо већ имали неке сличне пројекте, попут некретнина за војску и полицију, где је цена квадрата износила око 500 евра, или кредита за младе, који је успешно прошао. Држава мора да пази које социјалне категорије треба да намири, али не и да се меша у само тржиште", наводи стручњак за некретнине.

Бранимир Јовановић са Бечког института за међународне економске студије објашњава да се престоница Аустрије већ деценијама сматра лидером успешних модела приватног становања.

"Бечки модел се заснива управо на супротним премисама од онога што је господин Пашановић навео. Град се меша у тржиште некретнина. Око 80 одсто стамбених јединица у Бечу се изнајмљују. Половина од тога су такозвани социјални станови, а још око 200.000 њих имају регулисану ренту", указује Јовановић.

Стога, како наглашава, није могуће да сам власник произвољно одреди цену, већ читаву област контролише град, због чега су ренте прилично доступне.

"Оваква политика је, заправо, почела пре једног века, а после Првог светског рата, који је за Аустрију био пораз. Тада је отпочео период 'црвеног Беча', када су социјалисти дошли на власт, и изградњом око 60.000 социјалних станова омогућили сиромашном становништву да има кров над главом. У међувремену, то су постали станови за све људе, и оне који су добро ситуирани. Идеја је да сви људи могу да живе у добрим и доступним становима, односно да се смање социјалне разлике. Град на годишњем нивоу издваја четири милијарде евра за овај модел", тврди саговорник са Бечког института за међународне економске студије.

Пашановић: У Србији није друштвено прихватљиво да цео живот проведеш као подстанар

Пашановић напомиње да је Беч занимљив и специфичан пример, али да је основна разлика између престонице Аустрије и Београда у томе што 90 одсто пунолетног становништва Србије жели да има власништво над неком некретнином.

"Такође, просечна цена закупа је ограничена, што је довело до стопирања градње у Бечу. Држава се потом договорила са банкама да обезбеде пројектно финансирање на 40 година, што је незамисливо – да за ренту не можете да повратите инвестицију кроз четири деценије. Ми немамо несташицу социјалних станова, не морају сви да траже Врачар или Дорћол. Можете да нађете стан од 400 до 600 евра у пристојном делу града", сматра Пашановић.

Верује да је културолошки највећи проблем у српском друштву живети као подстанар.

"У Европи је пракса да читав живот проведете као подстанар. Код нас то није случај и сматра се друштвено неприхватљивим. Дакле, није социјални проблем наћи кров над главом, него је проблем што је тешко доћи до поседа", уверен је Пашановић.

Јовановић: Беч има и добрих примера које Београд може да примени

Јовановић је сагласан с претходном оценом Пашановића о кључној разлици између Беча и Београда, али каже да се као добар модел за српску престницу може узети контрола ренти.

"Дакле, поновићу, нису сви станови у Бечу социјални. Око 40 одсто је социјалних, а још више од 20 одсто некретнина имају регулисану ренту – и приватни су. То се може урадити у Београду. Друга ствар је да нису сви социјални станови у власништву града, већ постоје и они у власништву такозваних задруга или приватних фирми које остварују профит. Држава субвенционише изградњу таквих станова", истиче Јовановић.

Наводи да је стамбено питање управо један од разлога што Беч многи сматрају најбољим или најквалитетнијим великим градом за живот у Европи, па чак и у свету.

"Управо та контролисана цена станова доприноси и квалитету живота. Не може се све слепо преписати од Беча на Београд, али се неке лекције могу научити", закључује Јовановић у разговору за Јутарњи програм Радио-телевизије Србије.

Цело гостовање можете да погледате у видео запису на почетку текста.