Дијабетес не бира пол ни године, много мука родитеља и деце која се боре са болешћу

БНедавно је друштвене мреже обишла и прича нашег познатог тренера о томе како су његовог сина, који болује од дијабетеса, прескакали на улици када му је позлило уместо да му помогну. Бојана Марковић је гостујући у Београдској хроници РТС-а изјавила да да проблема има више. 

"Људи који немају дијабетес или некога у породици са дијабетесом би требало да се информишу. Едукација није преобимна", напомиње Марковићева.

Едукацију би, напомиње, требало да прођу васпитачи у вртићима, па касније и у основним и средњим школама.

"Дијабетес не бира ни године ни пол. Ми смо то препознали као удружење", каже Марковићева. 

Каже да би прво требало да се научи провера нивоа шећера у крви, јер нису сва деца на сензорима, неки мере кроз трачице.

"Нису сви на инсулинској пумпи, доста деце је на инсулинским пенкалима. Родитељи већином имају проблем јер медицинско особље у вртићима нема обавезу да даје терапију. Онда се предлаже да један родитељ мора да дође са посла и да детету инсулин. Углавном се онда дешава да један родитељ остане без посла. Родитељи углавном имају право да до пете године детета буду на боловању, и након тога морају да почну да раде", наводи Марковићева.

Медицинска сестра у вртућу нема обавезу давања инсулина 

Каже да деца са дијабетесом немају право на пратњу.

"По закону медицинска сестра није дужна да даје инсулин. Није тешко обучити их. Могу слободно да се јаве Инситуту за мајку и дете и Тиршовј и да се та обука уради. Ми предлажемо родитељима када дете креже да се осамостаљује да се узме нека плишана играчка да дете само крене да вежба. Те пен-иглице су јако мале и танке, није никакав проблем да се да инсулин", додаје Марковићева.

У Србији око 10 посто популације болује од дијабетеса, а колапс може да се догоди и онима који немају такве здравствене проблеме. На питање како помоћи ако се нешто тако деси, Марковићева истиче да кога год да видимо да му није добро, ако не знамо да пружимо прву помоћ, да се зове Хитна помоћ.

"Чињеница јесте да људима када падне ниво шећера у крви, ако особа која је са нама зна да имамо дијабетес, то може да се препозна по начину говора, да нисмо сконцентрисани, и ако зна да препозна хипогликемију - дрхтавица, слабост, немоћ - дати да се попије сок или неки слаткиш. Ако особа комуницира, дати му сок, шећер и воду, кашику меда. Све то може да помогне да вратимо ниво шећера у крви", истиче Марковићева.

Напомиње да ако се не помогне последице могу да буду озбиљне, јер може да се падне у гликемијску кому, а ималу смо случајеве да се особе из те коме нису пробудиле.

"Постоји и глукагон, то је инјекција која може да се да за прву помоћ, ако Хитна помоћ касни и  ако особа не може да једе или пије или је у неком несвесном стању", указује Марковићева.

Сензори набављани из иностранства 

Према њеним речима, сензори за дијабетес, док нису били о трошку РФЗО, сви који имају дијабетес, углавном тип 1, су то набављали из иностранства.

"У односу на сензоре који су регистровани код нас су били повољнији", каже Марковићева.

Додаје да постоји сензор на инскулинској пумпи, резултати излазе на пумпици. "Деца такође користе од исте фирме сензоре, с тим што имају апликацију која мери ниво шећера у крви. Апликација је повезана са бројем телефона родитеља. Ако детету падне ниво шећера стигне му СМС", указује Марковићева.

Сензор, додаје, прати шећер 24 сата.

"Нама је важно да прати трендове, да ли скаче или пада и да можемо да одреагујемо одмах. Ако шећер пада имамо аларм који нас звучно обавештава, тако исто и за висок шећер, јер нама сваки пад и скок уништава крвне судове и органе", каже Марковићева.

Последњих дана влада и несташица лека за дијабетес, па су дијабетичари апеловали на здраве суграђане да не купују лек и користе га као - средство за мршављење јер он то није.

"Сваки пацијент који је на овој терапији не може добро да се осећа. Он долази до терапије на јако тежак начин. Верујемо да су љути на људе који на неки начин лек злоупотребљавају", наводи Марковићева.

На питањ да ли је решење да се лек искључиво даје на рецепт, Марковићева наводи да је то тако сада уведено.

Јована са дијебетесом живи од треће године

Када је један министар поделио причу о свом детету, болесном од дијабетеса и рекао да се функције прихватио, између осталог, да би помогао и њему и свој другој деци са овом болешћу, на видело је изашао само део проблема ових породица.

"Има дијабетес, боље да се склоним, као, да ми не пренесе, биле су те разне приче. Наравно, увек су ме питали другари тога се сећам и дан данас, 'хоћу ли и ја да добијем дијабетес ако будем јела превише слаткиша'", прича Јована Ђорђевић.

Јована Ђорђевић са дијабетесом живи већ 14 година. Добила га је када је имала три године.

"Мени је лакше што сам добила са три године, него на пример да сам у овом сад периоду пубертета и свега тога. Искрено, не знам како бих себе прихватила овако се осећам као да сам се просто сродила, иако сам добила са три године дијабетес, то је нешто просто део мене", каже Јована.

"Био је прво вирус грипа озбиљан и лечена је у Дому здравља од вируса грипа. Међутим, ситуација се после свих антибиотика погоршавала. Дете је копнило, губило на тежини. И наравно из незнања, ми уопште нисмо знали, претпостављали да дете са три године може уопште да добије дијабетес. Прво питање је било као и сваког родитеља - да ли је то излечиво. Врло брзо смо схватили да се са тим живи до краја живота", истиче Срђан Ђорђевић, Јованин отац.

Озбиљнији проблеми су почели када је кренула у предшколско.

"Ниједна васпитачица није хтела да преузме на себе одговорност мерења шећера, давања инсулина. На неки начин је то и разумљиво, то је ипак јако велика одговорност и много људи то и не зна. После се то наставило и у основној школи. Неко наше искуство као родитеља, смарамо да јако пуно мора да се прича, од директорка, преко социјалне службе у самој школи, педагошке до самих наставника и професора", испричао је Срђан Ђорђевић.

Јована је научила сама да мери ниво шећера у крви. И технологија је напредовала, па јој помажу ова пумпа и сензор. Једино на шта се жали су људи. Каже да немају разумевања и да заправо мало њих зна каква је болест дијабетес.