Реституција против узурпације туђе имовине, чему да се надају стари власници

Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић рекао је, у интервјуу за РТС, да је Србија потпуно и доследно спровела све принципе Терезинске декларације и да се са црквеном и са јеврејском реституцијом већ дошло до скоро 700.000 квадратних метара пословног и стамбеног простора.

Ви сваке године имате редовни извештај Агенције за реституцију. Овe године, обележавате деценију постојања, дали сте и ванредни извештај. Шта у њему пише?

Ту смо обухватили све податке везане за рад Aгенције, а оно што је најбитније у том извештају који је доступан на нашем сајту, може свако да га види, јесу питања којима смо се бавили за ових десет година. Тo су спорна правна питања, наша слагања и неслагања са другим државним органима, у ком правцу је ишла реституција, који су били наши ставови, других државних органа и пре свега ставови судова – Управног, Врховног и Уставног суда.

Интересантно је како се некада одлукама судова мењају одлуке, на то смо указали, и како се наш правни систем некако бруси током ових десет година и како се мења.

Доста имовине је враћено у натуралном облику, знамо да је било и проблема због тога, како сте их решавали?

У некој негативној пракси наших државних органа, судова, углавном се не суоче са проблемом и ту често долази до одлагања одлука, некада је то недостатак опортунизма, некад недостатак храбрости. Ми смо доносили одлуке брзо и ефикасно и за њих смо преузимали одговорност. Наравно, ишле су и другостепене одлуке и одлуке судова које су у 99 одсто случајева потврђивале наше одлуке.

Са тим у вези, подаци о враћеној имовини расту, и после објављивања. Да ли поред пољопривредног земљишта има и објеката које треба вратити?

Нема их много. Има још и у црквеној, и у реституцији као последици Холокауста, и у грађанској реституцији. Има још објеката, није то више толико значајно, то је сада, да кажемо, у односу на целокупну имовину која је враћена занемарљив део. Оно што је остало за враћање у натури је пољопривредно земљиште, али смо некако направили врло јасан пут како ћемо окончати и ту реституцију.

Недавно је у Прагу одржана међународна Конференција поводом 13 година од потписивања Терезинске декларације, помогли сте да Србија буде прва држава која је законски регулисала враћање имовине жртава Холокауста који немају потомке, да ли је било проблема и у примени тог Закона?

Ништа више него што је у поступку грађанске реституције. Хајде да кажемо, можда и нешто мање, али је поступак у принципу био исти и исти ниво ефикасности.

Он је специфичан и по томе што ви враћате имовину и кад нема живих наследника?

Примаран мотив доношења закона је то да враћамо јеврејским заједницама, а по самом слову закона – ако се појави живи наследник – јеврејска заједница је дужна да ту имовину преда ономе ко докаже да је  наследник.

Оно што бих желео да кажем у вези са процесом Терезинске декларације је позиција Србије. То се полако заборавља, кад смо почели тај поступак, Србија није била пуноправна чланица конференције, али када смо ушли у чланство, Србија је потпуно и доследно спровела све принципе Терезинске декларације, чини ми се чак и једина.

Поред приватизација, важан приход буџетског Фонда за реституцију су накнаде од извршених конверзија на грађевинском земљишту, до сада је наплаћено 15 милиона евра, али се најављује укидање накнада. Колико то може бити сметња за будуће исплате обвезница и аконтације?

Обвезник је држава, то значи колико буду јака буџетска средства, и није везано за одређени извор буџетских средстава. Конверзија за сада, не додирује толико грађанску реституцију, али ће можда правити проблеме у црквеној реституцији и у реституцији као последици Холокауста.

Како ћете решити те проблеме?

Ми смо имали, или имамо, случајеве да се промени намена или да се покуша отуђење пре свега земљишта које је предмет реституције. Закон предвиђа ништавост тих уговора, тако да законски није могуће оспорити права у реституцији.

Укупан износ обештећења који је до сада утврђен износи 134.000.000 евра, а право је остварило 8.539 особа. Можемо ли сматрати да је реституција у Србији успешна?

Погледајте податке, ово су данашњи подаци, видите како, на недељном нивоу имамо помаке.

Али, често чујемо и незадовољне потражиоце?

Има их, да, али се реституција као процес одвија увек у складу са реалним економским могућностима. 

И у реалном времену, доста је спора.

Да, и у реалном времену, али ако се поредимо са свим земљама које су имале реституцију – ево нека упореде са којим капацитетима, са којим бројем људи, којим бројем предмета су друге земље радиле и још нису завршиле реституцију.

И са којим спутавањем, мало ту има и других фактора?

Има, најгоре наслеђе система СФРЈ су имовински односи. Постоји једна јака традиција узурпација туђе имовине у нашој земљи, то је чињеница, пре свега узурпација државне имовине, због вишедеценијске небриге, неконтролисања, чак немања евиденције шта држава има, дошло је у великом броју случајева до тога да је тај простор узет кроз приватизацију, узурпацију, кроз фактички фалсификате.

Ми и не знамо колико има државне имовине јер није ни пописана?

Оно што знамо, што се догодило у претходном периоду, у катастру је, нађемо ми податке о томе, теже али нађемо, оно где је урађен један изванредан помак то је попис пољопривредног земљишта којим управља држава.

Што се тиче других, негде имамо негде немамо. Онај човек који је десет и више година не плаћа закупнину, избегава то на разне начине, не плаћа чак ни редовне  комуналне трошкове, он је негде у својој глави замислио да је то његово и да може да ради шта хоће.

Али сада се овим Законом о конверзији, најавама измена закона о конверзији, њему додатно даје право?

Што се тиче конверзије, колико ја знам, то је везано за велике приватизације, и моје питање као грађанина је да ли је код те приватизације то земљиште плаћено или не?

Враћањем имовине у натури често су незадовољни и они који су ту имовину неретко користили без икакве накнаде, то је тај случај о којем сте сада говорили, да ли је било притисака са њихове стране?

Има наравно. Ја можда понекад и не приметим притисак или приметим накнадно. Неки су легитимни, није се прешла граница. Прећи границу значи да се користи физичка принуда, да се угрожава физички интегритет некога ко води предмет. Највећа претња је да ће се нешто објавити у новинама. Користе неку надменост и неку врсту умишљене моћи, да они могу да утичу на одлуке. Ја кажем – не могу.