Зашто желимо да нам уграде микрочипове

Радници Три сквер маркета (ТСМ) који добровољно пристану на поткожну уградњу микрочипа имају моментални приступ штампачима, компјутерима, електронским капијама, мини-баровима и, пре свега, регистровању у систему приликом уласка у фирму.

Иста компанија је недавно избацила на тржиште и микрочип са Џи-Пи-Ес технологијом који препознаје гласовне команде, а који ради на основу топлоте тела.

Компанија ТСМ је, такође, саопштила да ће у години пред нама тестирати бета верзију новог Џи-Пи-Ес чипа за праћење пацијената који болују од деменције, као и да ће од америчке Агенције за храну и лекове тражити одобрење за његов промет.

Иако је већна светског становништва неупућена у њене појединости, технологија људског микрочиповања напредује брзином светлости. Како ће изгледати наша будућност? Да ли ће људско микрочиповање бити једини начин да крстаримо градовима?

Познато је, на пример, да је Шведска земља која је програм електронског новца скоро довела до савршенства и где се данас кеш све ређе користи. То је прва држава која се нашла на путу земаља које су прихватиле масовно коришћење људских микрочипова, уједно и држава која је постала прво тест-подручје за развој такозваног микромаркет тржишта.

Шта каже етика

Међутим, већина света чине недовољно развијене или неразвијене земље, па се поставља низ етичких питања у вези са људским микрочиповањем, објашњава за РТС Кевин Ворвик, угледни британски научник и инжењер кибернетике, професор и потпредседник Истраживачког центра Универзитета у Ковентрију.

Најзначајније питање је оно које тражи одговор на то да ли ће људи који носе микрочипове бити привилеговани? Да ли ће вредети више од оних који на то не пристану или то не могу да приуште? Етичке импликације људског микрочиповања су бројне: 

"То зависи да ли је микрочиповање људи обавезно, да ли то налаже влада и уједно и контролише то, јер у том случају погађа људска права, или је у питању нешто друго, када микрочиповање води ка томе да људи стекну додатне способности. Да ли микрочипови који су уграђени неким људима због додатно стечених способности те људе издвајају од других људи? У том случају, микрочиповани људи утичу и погађају људе који немају такве имплантате. Етика се, у том случају, односи на људе који немају приступ неким способностима које имају људи чије су животне могућности и способности унапређене. Етичка питања у вези са хуманим микрочиповањем односe се, дакле, на то да ли се то спроводи по наређењу влада држава или, уколико је то добровољни корак, како онда таква одлука појединаца утиче на друге људе?"

Које су предности микрочипова

Кевин Ворвик објашњава да постоје многе предности са уградњом микрочипова. Они омогућавају основне функције обележавања, истиче овај међународно признати научник, и као такви, могли би да се користе као додатна мера приликом контроле пасоша.

"На пример, ако носите такав имплантат, систем може да вас идентификује, па тако чак можете и да прођете контролу преко реда. Постоје и другачији микрочипови, који су повезани са мозгом и централним нервним системом. Такви чипови могу људима да омогуће додатне способности, вештине. Можда да комуницирате на један сасвим нови начин. То је јако корисно за људе којима је таква могућност потребна. Поставља се питање како би то могли да прихвате људи који немају могућност да тако комуницирају, тј. на начин према којем је један мозак директно повезан са другим мозгом. Како ће то бити прихваћено? Веома је важно како ће то прихватити остатак друштва", додаје Ворвик.

Најзначајнија функција микрочипова огледаће се у њиховој могућности да унапреде људски живот, посебно у оним деловима где је он веома крхак. Реч је о пацијентима с трајним неуролошким оштећењима. Кевин Ворвик објашњава како људско чиповање може да допринесе бољој контроли појединих болести.

"Чак и сада постоје, на пример, микрочипови за људе који болују од Паркинсонове болести. Њима су микрочипови уграђени дубоко у мозак. Ти микрочипови шаљу електричну енергију кроз мозак и на тај начин сузбијају последице Паркинсонове болести. На тај начин, пацијент с Паркинсоновом болешћу на крају престане да има знаке Паркинсонове болести, а да истовремено и не осети да има микрочип у себи", каже Ворвик.

Према томе, додаје, микрочипови у телу или у мозгу могу да помогну сектору здравствене неге, па чак и да је реч само о идентификационом имплантату.

"Рецимо, такав чип може да буде уграђен особи која пати од епилепсије како би лако дошло до идентификације таквог пацијента у случају нужде, када му је потребна терапија. У таквим случајевима се имплантат скенира, и сазна се каква је терапија хитно потребна пацијенту. Постоје бројне погодности коришћења људских микрочипова у области здравља и медицине", додаје Ворвик.

Од добровољног до обавезног

Међутим, старије генерације би могле да одбаце људско микрочиповање све док оно не постане обавезно, сматрају познаваоци друштвених прилика. Како ће уопште тећи та транзиција, од добровољног до обавезног микрочиповања и обележавања? Како грађани уопште могу да буду натерани на микрочиповање? Професор Ворвик објашњава да се наука бави и тим аспектом етике у вези са такозваним хуманим чиповањем.

"Већ постоје људи који на неки начин имају микрочип-имплантате у свом телу, који су намењени за терапију и здравствену негу. На пример, многи људи имају кохлеарне имплантате за побољшање слуха. Ту су и пејсмејкери за срце, па онда имате и вештачке кукове. Многи људи ће пристати на микрочипове уколико они повољно утичу на њихово здравље и уколико они решавају одређене проблеме. Потом, постоје, као што сам рекао, чипови за идентификацију, који омогућавају бржу пасошку контролу. Поврх свега, постоје микрочипови који људима дају екстрасензоријалне способности. Такви микрочипови, на пример, помажу да ваш мозак директно контролише технологију путем интернет везе. То је нека врста супермоћи", наводи Ворвик.

Према његовим речима, пре него што би микрочипови постали обавезни, људи би могли да их користе не само у терапијске сврхе него и за опште побољшање живота тако што би човеку пружили посебне способности.

"Сматрам да, уколико би људи морали да буду микрочиповани по налогу неке владе и због потребе демографске идентификације, то би нас довело до многих етичких питања. И ја бих се томе успротивио", истиче професор.

Лажна надмоћ или...

Неизбежно је сагледати све теорије које се нижу у вези са напретком технологије микрочипова, и развојем вештачке интелигенције, уопште. У многим анализама се поставља питање да ли људско микрочиповање може да допринесе лажном осећању потпуне надмоћи или да га пак уништи?

"Сматрам да је такозвана умреженост јако битна за људе. То је већ јасно, видимо то код људи који користе мобилне телефоне. Док смо у покрету, ми смо путем телефона повезани на неку мрежу и у вези са другим људима. У сталној смо умрежености и повезаности, па људи и забораве да су у 'чину' ходања. Замислите да се та умреженост подигне на виши ниво, да та повезаност постане трајна. Замислите да ваш мозак директно повезан са мрежом, са интернетом. То би људима отворило нове и невероватне могућности. Иако то тренутно звучи прилично застрашујуће, мислим да би људи имали огромне користи од тога да једноставно директно комуницирају с другима, тако што су њихови мозгови непосредно повезани. То је комуникација мислима. То је оно што би микрочип-имплантати могли да пруже људима. Зато мислим да ће људи прихватити микрочиповање, јер им то може омогућити да стекну додатне способности", каже Ворвик.

Макро и микроетика имаће пуне руке посла у скоријој будућности, а највише пажње у регулисању и надзору тржишта људског микрочиповања стручњаци ће морати да посвете развоју и уређењу биомедицине, али и разматрању вишеслојног утицаја те индустрије на друштво.