Како из јавног у реални сектор

Предложене економске реформе подразумевају између осталог и реформу јавног сектора у коме тренутно ради око 500.000 грађана, а Унија послодаваца Србије сматра да је за то потребан "добар менаџерски приступ" будући да, како наводе, одржавање само једног радног места у јавном сектору "кошта" 9.000 евра на годишњем нивоу.

И док се очекује за јесен најављена анализа броја запослених у јавном сектору и план рационализације, директор Уније послодаваца Србије Драгољуб Рајић рекао је да су многа од тих радних места непродуктивна па би требало наћи начин да се радници из јавног преусмере у реалан сектор.

"Када израчунамо колика је просечна бруто зарада за 12 месеци у јавном сектору и колико је секундарних трошкова на одржавање тог радног места потребно, практично се долази до тога да око 9.000 евра годишње кошта одржавање једног радног места у јавном сектору", рекао је Рајић Танјугу.

Многа од њих су, како каже- непродуктивна превасходно због тога што није довољно развијен систем електронске управе па се многи административни послови обављају "пешачки" и самим тим је потребан и већи број запослених.

Рајић сматра да је потребно осмислити програм који би смањио трошкове државе, али такав да се вишак запослених у јавној управи не нађе на улици.

"Око 100.000 или 150.000 људи који су вишак у јавном сектору треба пребацити у реалан сектор и наћи им нова радна места у привреди", сматра Рајић.

Према његовом објашњењу, на тај начин "ослобођена" буџетска средства могла би да се усмере у посебан фонд одакле би послодавци добили повољне кредите и уз стриктну контролу државе би могли да запосле раднике у приватном сектору.

"Сви би добили у том процесу- већина запослених би остала да ради у привреди, држава би направила уштеде, а новац би се опет вратио држави јер би већина привредника вратила кредит и онда би држава та средства могла да усмери у један фонд, одакле би средства ишла у инфраструктуру или друге пројекте", навео је Рајић.

Искуства других земања

Неке од земаља попут Хрватске, Словачке, Чешке, Пољске већ су то учиниле и негде је тај систем прошао са већим, а негде са мањим успехом.

Рајић је указао да би се на тај начин сваке године постепено смањивао број вишкова у јавној управи и за пет до шест година број запослених у јавном сектору би се свео на реалну цифру.

Он је навео пример Аустрије, која има једног запосленог у државној управи на 1.000 становника, док је у Србији тај број девет пута већи.

"То не може да издржи ни нека држава која је богатија од Србије и морамо да се суочимо са реалношћу, што је болно и непопуларно, али ако се добро испланира можемо да имамо резултат", рекао је Рајић.

Он је подсетио и на неповољну структуру запослених подсећајући да од 1.700.000 запослених у Србији, око 535.000 ради у јавном сектору, а 1.180.000 у приватном.

Практично произлази да један запослени у привреди издржава четири становника ове земље, а та сразмера је на нивоу афричких земаља и неодржива је, упозорио је Рајић.

Осим вишка запослених у јавном сектору проблем представља и то што се практично број пензионера изједначио са бројем запослених.

Рајић указује да проблематично и дугорочно финансирање ПИО фонда у таквој ситуацији.

"Ту је такође потребан исти принцип да се види шта од имовине фонда може да се стави у функцију, да се види шта може да се оживи и уз проналажење стратешких партнера и улагањем у имовину за одређени број година доносиће приход и тиме ће се смањити дефицит који постоји у пензионом фонду како би издвајања из буџета била мања", предлаже Рајић.

Навео је да много новца одлази за плате и пензије па ПИО фонду не остаје довољно новца за развој.