Школа нас је одржала - 6 година после

Те јесени, пре 6 година, затекли смо вековно село Белу Реку у туробној атмосфери, без живота, без наде за бољу будућност. У центру села, дочекала нас је 150 година стара школа и крај ње много старија црква, сведоци да је то забачено село у прошлим вековима имало боље дане, да је школа врвела од ђака, а да су се њихови родитељи и дедови, загледани у будућност, и пре 150 година старали о образовању своје деце.

Та емисија била је, на неки начин, и почетак велике и предане акције, коју је покренуо и 6 година самопрегорно водио академик Драгомир Виторовић, који је, иако Београђанин, остао веран селу својих предака, решен да са људима визионарима обнови стару сеоску школу и село Белу Реку.

У тој, првој емисији, школа је имала три ђака, једног учитеља, кров који прокишњава, обијену фасаду, једну фуруну у јединој учионици, стару рачунаљку, тоалет у дворишту, а сунђер за брисање табле квасили су на јавној сеоској чесми.

После тога кренула је акција. Академик Виторовић наишао је на добре сараднике у самом селу, младе људе који су решени да зауставе расељавање и да себи и својој деци обезбеде бољи живот и сигурнију будућност. Предуслов за то био је обнова школе, асфалтирање пута, који би их повезао са Златибором и Новом Вароши, обнова инфраструктуре и стварање услова за останак младих људи у том прелепом амбијенту.

Помогли су и многи људи, установе и организације из Београда и других градова Србије.

Кренула је прво обнова школе, јер су сви били дубоко свесни да без срећне деце нема срећног села, а без срећног и напредног села, не може ни Србија бити срећна земља.

Обнова школе и села трајала је пуних шест година. Помогли су многи, колико су могли: општине Нова Варош, Ужице, институције, привредници, појединци.

Пре свега, драгоцена је била помоћ градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, који је у кризним тренуцима, када су радови на школи, због недостатка средстава, стали и када је претило да цела акција посустане, помогао да се обнова настави и да то планинско село добије нову школу и опрему какву имају градске школе и какву деца подно Муртенице и више него заслужују.

У том периоду од шест година, академик Драгомир Виторовић написао је и књигу о целом подухвату, где је своје скромно место нашла и прва емисија.

И тако се, после шест година, иста ТВ екипа Културно-образовног програма опет нашла у Белој Реци, на свечаности када је нова школа предата на употребу деци и селу. Тога дана, у школи је било 24 раздрагана ученика у комбинованим одељењима, две савремене светле учионице, нови тоалети у склопу школске зграде, компјутер, савремена наставна средства и обновљен учитељски стан.

Испред школе постављено је спортско игралиште за децу и мали забавни парк са справама за игру. Пут према Златибору је асфалтиран, рибњак у селу успешно послује, а долазе и први туристи привучени необичном лепотом природе и гостољубивошћу мештана и, свакако, многе младе породице остале су да наставе да граде боље село и бољу будућност.

Једна слика, на радост целе екипе, сасвим другачија је од оне од пре 6 година. Готово сви они који су несебично помогли обнови села, и поред својих обавеза, одвојили су време да тога дана буду са ђацима и сељанима Беле Реке.

Причу о ђацима Беле Реке, о њиховим родитељима, мештанима, о томе како је било пре и како је сада, и онима који су помогли да једно српско село истински оживи, видећемо у емисији Школа нас је одржала - шест година после".

Уредник и аутор емисије: Милица Бајић Ђого

Сниматељ: Васко Васовић

Режија: Лела Јанић