Трезор

После много година заробљеништва у Русији, Марко се враћа. Његова жена Гига мислила је да је он већ одавно мртав. Сад, после толико година раздвојености, тешко је поново почети. Како време пролази Марко постаје све више љубоморан јер схвата да никад неће сазнати шта је Гига радила у његовом одсуству. Сумња да је постојао "неко трећи" ко је уништио њихов брак...

* Улоге: Милена Дравић, Бранко Плеша

* Писац Милан Беговић, адаптација и режија Миленко Маричић, слика Чедомир Станковић, светло Јован Чедић, микроман Петар Дујућ, тон мајстор Душан Станчевић, видео миксер Чеда Филиповић, магнетоскоп инж. Александар Тодоровић, тех. вођство инж. Михаило Радовић, сценограф Миленко Шербан, костимограф Мира Чохаџић, музички сарадник Варткес Баронијан; камермани Војислав Лукић, Милоје Лазић, Славко Алексијевић

* Премијерно емитовано 26.12.1968, Редакција драмског програма, уредник Василије Поповић

Из критике: "Беговићева је теза: за љубомору, као и за љубав, није потребан неко трећи. У времену у коме живимо и у коме односи између жене и мушкарца доживљавају револуцију и на мисаоном, и на осећајном плану, љубомора заснована на праву поседништва људског тела - ма колико мотивисана наследним оптерећењем умоболности, звучи анахронично. На редитељу Миленку Маричићу, истовремено и адаптору драме за телевизијско извођење, стајала је обавеза да превагу у Беговићевом тексту стави на други, завршни део драме. У њему Гига наслућује прави проблем равнотеже у међуљудским односима; психичке патње  кроз које пролазе два растављена вољена бића. Маричић је, међутим, акценат драмског усијања оставио у оном првом делу драме, доводећи Бранка Плешу у ситуацији да форсира глумачку традицију коју доживљавамо као наивну историју немог филма.

При свему том, само на основу оног што је Плеша пронео малим екраном као неуништиво својство своје изузетне глумачке личности - која уме да зрачи присуством и пре и после изговорене речи - његов чак и промашени Марко изазива жељу да га што пре поново видимо и у улози и у реализацији које ће бити достојне његовог уметничког потенцијала. Милена Дравић је упкос свему била право откровење. До јуче третирана (на филму), као хероина младости која и кад трагично завршава, бива увек жртва околности које се стичу и разрешавају изван и око ње, она је први пут показала особину зреле глумице која драмски интензитет носи у себи, кроз себе га пројектује и кроз сплет својих унутрашњих доживљаја стиже до трагичног финала." (Олга Божичковић, "Политика", 30.12.1968)

Одговорна уредница: Бојана Андрић