70 година Стеријиног позорја

Стеријино позорје није само наш најзначајнији позоришни фестивал. Оно је и институција културе која у себи прожима многе делатности неопходне за опстанак и развој домаћег позоришта, драмске књижевности, па и културе у најширем смислу.

Бурне друштвено политичке промене донеле су током протеклих седам деценија и многе изазове. Распад Југославије, стварање нових држава и промене политичког система рефлектовале су се (и рефлектују се и даље) и кроз поље наше културе, а с обзиром на изразито Југословенски карактер Стеријиног позорја сам фестивал је често био тачка преламања различитих идеолошких позиција и концепција.

Но, и поред тога, Стеријино позорје је једно од ретких примера на који начин се традиција, уз пуно поштовање, може редефинисати и прилагодити савременом контексту, као и да традиција и савременост нису појмови који се искључују, већ надопуњују.

О томе на које изазове је Позорје наилазило током свог постојања и како их је превазилазило, као и својим личним искуствима везаним за фестивал, говоре сарадници Стеријиног позорја, истакнути позоришни радници, и драмски уметници - добитници Стеријиних награда: Мирослав Мики Радоњић, Вида Огњеновић, Раде Шербеџија, Герослав Зарић, Егон Савин, Кокан Младеновић, Ана Тасић, Небојша Брадић, Миодраг Табачки, Александар Саша Милосављевић, Иван Меденица, Миливоје Млађеновић, Небојша Дугалић, Горан Ибрајтер, Борис Исаковић, Јасна Ђуричић и Милош Латиновић.

Камера: Мирко Тодоровић, Саша Вујичић

Монтажа и режија: Филип Марковиновић