Метаморфозе: Сергеј Трифуновић

Пре и изнад свега Сергеј је глумац са жестоком енергијом коју беспоштедно просипа на све стране. Када је усмери на глуму у позоришту и на сцени настају чудесни светови. Као у представи Воз у којој више од 200 пута са Војом Брајовићем у Звездара театра заједно играју. Ту чудесну расправу о световним и духовним питањима која афирмишу хришћанска начела, праштање, чишћења од злобе и зависти и доносе пред публику задивљујућу глумачку виртуозност.

Рођен је у Мостару. Сергеј и његов млађи брат Бранислав су таленат за глуму наследили од оца Томислава који се такође бави овом професијом. Отац је ангажмане имао у Крушевцу и Ужицу па су те средине обележиле његово детињство и рану младост. Глуму је студирао на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Владимира Јефтовића. Још као студент добија улоге у позоришту и на филму.

У позоришту је играо много мање, али када би играо радио је то беспрекорно, срчано и страствено. Укроћена горопад, Буре Барута, Породичне приче, Шине, Љубинко и Десанка, Проклета авлија, Тврђава, .. су наслови у којима је бриљирао, Стеријину и Награду Зоран Радмиловић добија за улогу Војина у представи Породичне приче Биљане Србљановић у режији Јагоша Марковића.

Да се он пита сада би играо само класику. Шекспира, Достојевског, Чехова, само би то, каже, могло да га врати у позориште.

Глумио је изузетно у филмовима Туђа Америка, Убиство с предзмишљајем, Стешљен, Спаситељ, Кад порастем бићу Кенгур, Муње, Караула, Ајвар. Снимао у Америци, играо сјајно у Француском филму Љубавници у бројним домаћим серијама.

Срчаност, искреност и страст Сергеја воде кроз живот и професији па је често у животу и професији непредвидив па  публику обара с ногу неочекиваним глумачким решењима. Верује да је најбоља она глума којом изненади и самог себе.

Свестран у захтевима према себи, стигао је и до књижевности. Објавио је књигу Стовариште, у  којој исписује аутобиографију пишући о другима које поштује и воли. У њој је изнео све своје јавне и скривене емоције; али и аналитичност, скромност, беспоштедну критику самога себе. Тврди да уметност, глума и позоришна сцена носе чиста и снажна осећања, да  лепота борави у љубави, разумевању и саосећању. Не дозвољава поређење уметности и политике којом се такође кратко бавио.

Најављује нову књигу и тврди да неће постати писац. Јер, он је пре и после свега глумац.

аутор и уредник Оливера Милошевић

сниматељ Драгослав Бојковић

монтажа Јаков Пејов

режија Милица Митровић