Трезор

Историјат Нинових награда - Нинова награда критике за роман године додељује се од 1954. године, у том периоду добили су је наши најеминентнији писци: Добрица Ћосић, Радомир Константиновић, Бранко Ћо­пић, Меша Селимовић, Мирослав Крлежа, Бора Ћосић, Борислав Пекић, Милош Црњански, Данило Киш, Оскар Давичо, Жи­војин Павловић и многи други. Мирко Ковач добио је 1978. Нинову награду за роман године.

Ни­нова награда за публицистику "Димитрије Туцовић" установљена је 1975. године поводом двоструког јубилеја: 40 го­дина од покретања Нина (1935) и 25 година од послератног излажења Нина (1950). Првих година добитници су углавном били политичари (први добитник био је Едвард Кардељ), али прекретница је настала када је 1981. награду за пуб­лицистику добио Гојко Николиш за мемоаре Корјен, стабло, паветина. Од тада је за награду конкурисала права пуб­лицистика, чак сваке године 70-150 наслова и на неки начин је постала конкуренција награди за роман године. Мирко Ковач добио је 1987. Нинову награду за публицистику. По­четком деведесетих награда је из непознатих разлога уступљена "Политици" и прва награда названа "Слободан Јо­ва­но­вић" додељује се Василију Крестићу.

** Премијерно емитовано 04.06.2002, Редакција за историографију

Син Алекса, Рођаци, 2. еп. - Прича о оцу који заједно са рођацима исувише верује у сина. Из критике: "Тачно је да хумор,  као највиши облик комике, подразумева и извесну примесу бола. Рођаци Мирка Ковача сврстани су у хумористичке емисије. Епизода Син Алекса, међутим носи у себи комику и бол у обрнутој сразмери. Пре би се могла назвати болна прича са извесном примесом комике, што је у сваком случају не опредељује међу - хумористичке. У овој првој правој емисији серије (после уводне у којој је писац изнео своју теорију о "рођаштву") основни заплет дат је кроз однос оца и сина, дакле најужег породичног односа, док су рођаци у правом смислу те речи, као споредни додатак у другом плану, небитни за драматуршки заплет. Можда је писац намерно однос између сина и оца свео на - рођачки. Онда би се већ то могло прихватити једино као "црни хумор", али у том смислу и режијом обрадити. Здравко Шотра је уопште поново показао помањкање слуха за комично. Његова режија је сувопарна, без нијансирања и према томе без припрема за шаљиве акценте. Музика којом се обилато служи као звучном кулисом више одмаже, јер је вештачки додата, нити израња нити се слива у атмосферу, која уосталом једва постоји. У таквим околностима глумци се сналазе како знају и умеју. Зоран Радмиловић снагом свог талента и своје изузетне глумачке личности, варира тип лажова, некаквог савременог Минхаузена. Кроз његов лик Ковач карикира данашње тркаче за лаким зарадама, који се речима разбацују новцем да би после свега покрали рођеног оца. Драгутин Добричанин био је овог пута тај несрећни отац." (Олга Божичковић, "Политика", 21. јануар 1970)

** Улоге: Драгутин Добричанин (Михаило), Зоран Радмиловић (Алекса), Предраг Лаковић (професор), Бранко Миленковић (Аћим), Љиљана Јовановић (Кока)

** Слика Ирена Милошевић, светло Јован Нецић, микроман Михајло Џабић, сниматељ звука Милош Љуцовић, видео миксер Бранка Костић, магнетоскоп Рихард  Клајн, техн. вођство инг. Александар Заборски, организатор Слободан Ђорђевић, муз.сарадник Јасна Шотра, костимограф Зорица Ружић, сценограф Дора Душановић, камермани Александар Радосављевић, Александар Рибић, Слободан Обрадовић; секретарица режије Милана Стојановић, асистент режије Божидар Матковић, редитељ Здравко Шотра

** Премијерно емитовано 18.01.1970, Редакција хумористичког програма, уредник Миодраг Маринковић; репризирано 25.06.2002. у "Трезору"