Под Романијом…

И један и други у историји се јасно оглашавају српским наслеђем, а у том се тестаменту, као по правилу, у врх сместио императив опстанка.

За опстанак се изборио и један мост, који није хтео да потоне. И један сликар, који се пред белином свог платна никада не збуни.

А рам за овај узбудљиви мозаик обухватио је и сарајевско поље, па преко Равне Романије, земљу и људе даље низ Жепу и Прачу, рогатичким крајем до Дрине…

Време је често у најприснијој вези са заборавом, и у његовом мутном и ћудљивом току настају и нестају интересантне судбине, рађају се митови и живе настојања да се трајање обезбеди и обележи, да се збиља означи тежњама и одагна неумитна коб пролазности.

Из времена када се град Борач уздизао изнад Праче, заузимајући висове као какав камени горостас, остала је, у његовом подграђу, у Варошишту, некропола стећака, надгробних споменика, да сведоче о једном времену, људима и том пориву да се, и после минулог живота, о њима нешто зна.

Борач је био тек једно од утврђења у земљи Павловића. Простором од Сарајевског поља до Добруна, ова знаменита властелинска породица је владала више од седам деценија, и подигла око двадесет утврђења, како би се обезбедила сигурност, али и несметани токови трговинског промета и подручја у којима је било развијено рударство. Земља Павловића, тековина је војводе Павла Раденовића и његових наследника. Сам Павле био је међу младом властелом на двору краља Твртка, пре 1382. године, а потом у друштву најистакнутијих великаша и у време Твртковог наследника Стефана Дабише.

Најмоћније утврђење Павловића – Славни град Борач, овековечен је и на њиховом печату – била је то престоница из које су издавали повеље, резиденција и важно упориште, над долином реке Праче, код Месића, важан део путног правца Via Drina – један његов крак је водио до Цариградског друма, а други преко Горажда, Праче, Вишеграда и Сребренице, даље до Зворника.

Стално боравиште Павловића некада је врвело од живота. Бедеми, куле, стражарнице и двор су били од камена, а све остале грађевине од дрвета. Уз Бобовац и Јајце, сврстао се међу највеће средњовековне градове босанске државе. Срушен је у најезди Османлија и потом, готово, потпуно заборављен. Међу старим зидинама и на местима важних сусрета некадашњих великаша, сада царује шибље, дрвеће и гмизавци које не желите да сретнете. Али, ако сретнете знатижељника, Рогатичанина, Драга Печеницу, који се по мирисе детињства вратио из Холандије, где је стекао уметничку славу, немојте бити изненађени.

Овде природа отвара рајска врата – пространи пашњаци, поносни висови, клисуре, Романија, Борачка висораван… Само на Борикама, селу, које је међу местима најбогатијим озоном у региону, има више од двадесет извора питке воде. Већина се улива у понорницу, па њоме у Дрину – зелену, моћну реку на чијим су се обалама одвајкада гнездиле куле и градови, а са планина журно уливале притоке, срећне у том сусрету.

Једна од њих је и Жепа. Настаје у подножју планине Жеп, а у језеро Перућац се, после 25 километара дугог тока, улива код села Слап. Језеро је настало изградњом бране и хидроелектране на Дрини. А мост на Жепи, саграђен у 16. веку, међу најлепшим и најелегантнијим грађевина из времена османске власти, разграђен је, како не би био потопљен. Сваки камен је пажљиво нумерисан, скинут и пренет, као да носи део душе овога краја.

Везиров мост данас стоји, немо загледан у векове. Али, његова прича – описује судбине, па и своју – и пут који мало који камен може да пређе – од реке до легенде, од потапања, до спаса.

Мост на Жепи, и Нови Зејтинлик, у Сокоцу, у подножју Романије, раздваја педесетак километара, али се на извесним симболичким паралелама лако може успоставити блискост.

Мост на Жепи, који није хтео да потоне, и гробнице које нису хтеле да нестану… Судбинска одређења надвладана су страхом од губитка.

Нови Зејтинлик је настао по угледу на српско војничко гробље у Грчкој, а после Дејтонског споразума, када је део територије Сарајева припао Федерацији Босне и Херцеговине, и када је у егзодус кренуло око 150.000 Срба. Са собом су понели и своје мртве - гробнице на градским гробљима су раскопали и у тужним колонама, ковчеге са телима својих сродника положили у овај нови спомен-комплекс у Сокоцу.

Тихују тако, предати незабораву, јер из мисли се не може избацити оно што се чува у срцу. Камени спавачи, над реком, под градом, у планини… Сви јасно говоре о људским стремљењима и времену у коме су застали. И остали.

Аутор емисије: Јелена Божовић

Сниматељ: Душко Перић

Монтажа: Горан Дамљановић