Родославци: Изгубљена младост
Рођени 1897, 1898, 1899. године… Колико их је тачно било, не зна се, али се зна да је оних који су 1915. поведени на дугачак марш преко Србије, Македоније и Албаније до острва Крф, било више од тридесет хиљада. Са њима су кренули и они млађи, јер је, по сведочењима, било и дечака од 13, 14 и 15 година.
.jpg "Свет. Уживо: 250 година америчког сна (РТС / Никола Ристић)")
Неко је одлучио да ће их тако сачувати од одмазде, или можда, присилне аустроугарске мобилизације, па су голобради младићи, без икакве опреме, војног знања и вештина, кренули, показаће се, на пут смрти. Вероватно да нема села у Србији, које тако није изгубило део младости и своје будућности.
Колико их је тачно нестало, погинуло, умрло током тих стотину дана и ноћи марша, за који нису били спремни, никада није утврђено. Извесно је да су изгубљене читаве генерације, а још током рата је трајала јалова расправа о њиховој судбини – ко је за њих надлежан – цивилне власти или војска.
После Великог рата, формирано је и неколико комисија, како би се утврдила одговорност за оволику пропаст и овакву трагедију тих дечака и младића, али је све обустављено у априлу 1920. године - указом, у коме је, између осталог стајало, да су те жртве биле неминовне.
Остале су само хумке и оних из првих и песледњих редова… А, преживели са породицама и пријатељима готово годишње долазе да одају почаст стардалима. Означена су многобројна важна места која сведоче о боравку српске војске на Крфу од 1916. године. О њима бригу води држава, и готово свакодневно, Друштво грчко-српског пријатељства и Удружење Свети Срб и ја. Уређују се меморијали, припрема простор за подизање дечјег едукативног кампа, организују Дани грчко-српског пријатељства и слави вера да смо једни без других ништавни, да смо људи у мери у којој смо способни да пружимо руку помоћи и памтимо жртву, херојска дела и племенитост.
Чекају и сени регрута свој ред. Најмлађи су, па имају стрпљења. Да се и њихова неизмерна патња негде обележи, да се детињство и младост прекинути на најстрашнији начин означе, не само да би смо их памтили као трагедију, већ и да бисмо научили да неке боли секу дубље од куршума и ножа.
То је заборав. Убојитији и страшнији од свега. Па, ако смо јуначки преживели, онда постојано памтимо, како бисмо били мудрији и достојни својих предака.
Аутор и уредник: Јелена Божовић
Сниматељ: Душко Перић
Монтажа: Горан Дамњановић
Коментари