Хајдучија у Србији и Југославији: Војни бегунци, 5. еп.

Судећи према извештајима и објавама из Полицијског гласника током ратова а посебно у периоду између ратова водила се невероватна борба жандарма са неформалним наоружаним групицама разбојника обучених у униформе који су ординирали Србијом али и Југослсвијом. Нарочито у пограничним подручјима.

И сам закон је кумовао општој пометњи јер је ове бегунце и бунџије званично називао хајдуцима, чак их је и огласавао хајдуцима и убијао уколико се не предају у одређеном року као хајдуке, примењујући праксу из закона из 1905, године за који баш и нисмо схватили зашто се примењивао на пример 1929. или 1933. године, кад је у међувремену кривични закон мењан.

Ова полицијска и законска пракса живела је све до готово почетка Другог светског рата. И управо у том контексту и атмосфери опште необјашњености сопствених одлука становништву које је у крајњем и највише било изложено овој појави - настале су приче о хајдучији одбеглих војника нарочито између Великог и Другог светског рата које су преживеле мање више на локалном нивоу јер што се историјског памћења и обраде ове појаве код нас тиче - она не постоји. Све је спало мање више на причу о миту о Чаруги, Србину из Хрватске о коме се једино све зна.

Осталима се историја није бавила сем по који пасионирани истраживач захваљући коме се нешто да реконструисати и наравно ондашње штампе која верно документује овај феномен чији актери су неретко подизали тираж новинама. О војним бегунцима и дезертерима у крајњем и није било упутно ни популарно а ни "патриотично" јавно говорити у општој атмосфери грађења мита "јуначког малог народа са Балкана" којим смо на неки начин сами себи дизали морал у тим тешким ратним и злим временима којима смо као народ били изложени.

Уредница и ауторка серијала је Оливера Панчић