Свевременик Његош: Луча микрокозма, 5. еп.

Луча микрокозма, поред Посвете, обухвата шест певања. У прва два певања говори се о мистичком усхођењу душе ка Богу. Његош у њима усваја платонистичко учење о преегзистенцији душе, за које је Алојз Шмаус, немачки слависта и његошолог, рекао да представља основну идеју овог спева. У потоња четири певања дат је приказ небеске битке између Бога и Сатане, у чему се Његош – како су показала истраживања Мирона Флашара –угледао на Изгубљени рај Џона Милтона. Иако еминентно библијски спев и један од последњих изданака такозване хексаемералне књижевности, Луча микрокозма је видно обележена хетеродоксним мотивима, који су у дотицају са надолазећим модерним осећањем света. Својим изразито религијским тоном, Његош у Лучи антиципативно реактуелизује данас махом заборављена питања о души, човековом небеском пореклу и Богу. На самом крају спева одиграва се – у појави Христа – прелазак са хетеродоксије на ортодоксију, што Лучу микрокозма сврстава у традицију хришћанског платонизма. Идеја виђења, која прожима целокупни спев, врхуни у сагледавању Христа, који се јавља као спаситељ земље и човека од греха и смрти.

Иако проткана елементима различитих традиција европског мишљења и певања, Луча микрокозма представља посве оригинално дело, које је настало као плод онога што је Мирон Флашар назвао стваралачко подражавање.

Креатор серијала: Микоња Кнежевић

Продуценти: Андрија Милошевић, Милеса Стефановић-Бановић

Режија: Данило Бећковић

Сценарио: Микоња Кнежевић

Производња: Редакција документарног програма